Jesu LI nas posetili vanzemaljci
Yüklə 23,46 Mb. Pdf görüntüsü
|
~ 46 ~
dvanaest, a kasnije su taj panteon preuzeli Grci. I Sumerani i Asteci i Maje su znali za Precesiju ekvinocija, i tako su određivali astrološko doba u koje svet treba da uđe, što su nastavili astrolozi i sledbenici Nju Ejdža, tvrdeći da sledi Doba Vodolije a završava se doba Ribe, i svako od tih doba traje nešto oko dve hiljade godina. Precesija znači teturanje u kom zemljina osa rotacije opisuje konus. To je sporo, periodično kruženje Zemljine ose rotacije (i nebeske ose), pri čemu Zemlja rotira kao čigra. To se da i pokazati eksperimentom. Uzmite čigru, zavrtite je, pa iako ne izglada uvek tako, ali osa čigre pravi elipsu, nekada primetno, a nekada se i ne da videti, ali svakako se ona pomera levo desno. Osa opisuje u prostoru dve kupe (severnu i južnu) u periodu od 25.800 godina (Platonova ili Velika godina). Precesiju uzrokuju Sunce i Mesec svojim gravitacionim uticajem na Zemlju, a posledica precesije (tokom više hiljada godina) je promena polarne zvezde (severna zvezda u koju je uperena osa Zemlje) i koordinata svih nebeskih objekata, te pomeranje prolećne ekvinocije. Usled složenog delovanja Sunca i Meseca javlja se lunarno - solarna precesija, što je kruženje ose rotacije Zemlje, odnosno odstupanje od konstantnog ugla ose prema ravni ekliptike, sa periodom od oko 26 000 godina. Kod približne elipse koju osa nebeskog pola opisuje, postoje dodatna kretanja, odstupanja od ove elipse koja su značajno manja od veličine same elipse i to kretanje se zove nutacija - isto zbog Meseca i Sunca. Obično je rezultat toga nešto kao oscilacije na putanji koju osa iscrtava. Planetarna precesija ravni ekliptike znači promenu ose ekliptike na određenoj skali vremena zbog interakcije sa drugim planetama. Takođe postoji i planetarna precesija ose nebeskog pola zbog dejstva ostalih planeta, ali su ova dejstva zanemarivana u svim racionalnim razmerama vremena. Posledica lunarno - solarne precesije je da zvezda severnjača ne pokazuje uvek sever. U stvari upravo sada ona otprilike pokazuje sever. Naši preci nisu imali istu zvezdu u ulozi severnjače. Tačka prolećne ravnodnevice (gama) se pomera tako da gama tačka nešto žuri i tropska godina traje 20 minuta manje od zvezdane godine. Takođe usled toga mora da postoje i klimatske promene, pomeranja kopna, mora i sl. Pošto je Zemlja dinamično telo, polovi se pomeraju kao kontinentalne mase do 3.1 uglovne sekunde i vraćaju se priblizno tamo gde su bili nakon 14 meseci. Dalje, postoje kretanja koja sve opisuju neuređeno i to zavisi od strukture Zemlje, globalnog otopljavanja, nuklearnih eksplozija, zemljotresa... Mogli bi ga umetnuti u odstupanje od nutacije ili reći da je u vezi sa poremećajem ose rotacije Zemlje. Precesija je pojava koju je primetio Hiparh, još 130. godine pre nove ere. To je revolucija Zemljine rotacione ose, koja traje oko 19.000 do 23.000 godina, kako je on tvrdio. Vrednosti brojeva se često razlikuju, a to znači da stvarna vrednost nije realna. Nije jer Zemljina osa nije stigla da okrene pun krug, pošto je planeta stara svega 6 000 godina. Precesija utiče na orijentaciju ose, ali i na njen nagib, mada se to do sada nije sagledalo kao celina. Kroz hiljade godina Zemljina osa produžena na sever išla je ka Severnjači. No promene mogu da uslede za veoma kratko vreme, a one je verovatno mogu usmeriti ka zvezdi Vega u sazvežđu Lira. Posledica ovog složenog kretanja Zemlje je da se dani ravnodnevnica ne događaju uvek istog datuma, već se polako pomeraju u kalendaru. Uz to sigurno je da zbog promene položaja zemljine ose dolazi do promene primljenog zračenja od Sunca. Promena inteziteta zračenja ne nastaje samo zbog velikih promena na Suncu, već je to posledica promene položaja planete. A to dovodi do promene magnetnog polja koje je zavisno od zračenja. Usled toga nastaju klimatske promene na površini Zemlje koje su sve izraženije, jer i druge planete sigurno imaju uticaja na pomeranje kopna (kontinetalnih ploča) i mora. Kada je sastavljao svoj katalog zvezda Hiparh je primetio nešto neobično. Zvezde se nisu nalazile na onom mestu na nebu na kom su ih ranije videli i locirali Kaldejci. Sve zvezde su bile premeštene u stranu, kao da se čitavo nebo pomerilo iz svog nekadašnjeg položaja. Zapravo položaj je promenila Zemlja, jer se nakrivila u stranu. Kada se Zemlja tako nakrivila u stranu, onda se morala dogoditi; promena nagiba ose rotacije ili promena nagiba putanje (orbite) prema ekvatorijalnoj ravni Sunca. Sigurno se jedno moralo dogoditi, ali ova dva oblika kretanje nisu nezavisna, već su uzajamno povezana i uslovljavaju jedno drugo. U vreme Hiparha se nisu mogle izračunati promene položaja drugih planeta, kao što su nagib njihove ose i promene putanje tih planeta! No sigurno da su i one imale svoja pomeranja u odnosu na Zemlju i u odnosu na druge planete. To je uslovilo promene na njima, ali i promene klimatskih uslova koji postoje na Zemlji. Ovu pojavu, koja se u svemiru dešava, jer se tela kreću, kao što se i Zemlja kreće su zloupotrebili astrolozi. Za ovu pojavu su znali stari Grci i Kaldejci u Sumeru, ali su znale i Maje i Inke. Nema slučaja ovde. ~ 47 ~
Precesija najviše zanima astrologe
Hiparh je zaključio da je do ove promene položaja došlo usled kretanja tačaka presecanja ekliptike i nebeskog ekvatora. Čitavu pojavu nazvao je precesija ekvinocija. Zemlja nema oblik pravilne kugle, jer ona je na polovima spljoštena tako da je pojas ekvatora malo ispupčen. Pošto je Zemlja nagnuta, u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca i u odnosu na ravan Mesečeve putanje, onda Sunce i Mesec nejednako privlače deo ekvatorskog ispupčenja koji je okrenut ka njima kao i deo koji se nalazi sa druge strane. Po ovome se vidi da se ravan Mesečeve putanje ne poklapa ni sa ekvatorijalnom ravni Sunca, kao ni sa onom ravni u kojoj postoji Zemljino kretanje. Iz čega sledi da su sve tri ravni u prostoru različito usmerene, gde je ravan Meseca bliska Zemljinoj ravni, jer su uzajmno povezani u planetarni sistem. Po tome se ovaj planetarni sistem može slično opisati ili prikazati kao sistem Pluton - Haron gde se vidi da je kretanje satelita oko matične planete moguće opisati jedino kao putanju koja nije u istoj ravni sa onom koju ima planeta. Danas je osa Zemlje na severnoj polulopti usmerena ka zvezdi Alfa Malog Medveda, Polaris, koju pošto se nalazi iznad našeg severnog pola, zovemo Severnjača (slika iznad). Zapravo ova osa prolazi vrlo blizu Severnjače, na manje od jednog stepena. Međutim, kako se osa pomera (za više hiljada godina, kada ona po nebu načini pun krug) dolazi vreme kada ova zvezda neće stajati iznad našeg severnog pola. Za više hiljada godina od kada su počela njena merenja, osa će prolaziti na oko 5° od zvezde Vega, u alfa sazvežđa Lire, pa ćemo tada imati novu zvezdu Severnjaču. U vreme izgradnje piramida u Gizi je Severna zvezda bila Tuban, o čemu postoje zapisi iz 2849 p.n.e. a u Odisejevo vreme je Severna zvezda bila Kohab. Astronomija je jasna u pogledu ovog slučaja, a zvanična nauka pominje jednog Grka kao prvog koji je znao za ovu pojavu – Hiparha. Ipak, za ovu pojavu su znali i Sumeri, i Egipćani i Maje, a što im je trebala, jedini odgovor je – astrologija. „Godina je 585. pre nove ere. Ratuju kraljevstva (legendarno bogate) Lidije i Medije. Iznenada, krvavi sukob se prekida. Dolazi do totalnog pomračenja (eklipse) Sunca. Planeta tone u privremeni mrak. Rat se prekida. Dve strane se povlače. Pravi „pobednik” ovog sukoba je daleko, na sigurnom. Prvi grčki astronom koga zvanična istorija pamti, Tales, je predvideo ovo pomračenje koje je nastupilo 28. maja 585. godine p.n.e. Izvor njegovog znanja nije u tradiciji razvijene grčke astronomije. Slično kao i Hiparh, Eudoks, tako je i Tales i niz drugih učenih ljudi iz antičke Grčke, svoje znanje i inspiraciju crpeo iz drevne sumerske civilizacije. Iz perioda od 4.000 godina pre naše ere. Grčki učenjaci su kopirali sumersku astronomsku nauku, kao što je Grčki panteon kopija sumerskog, preuzeli imena zvezda i sazvezđa i formirali svoju mitologiju. Yüklə 23,46 Mb. Dostları ilə paylaş:
|