Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 512 ~ 

 

katolicizma  na  Istoku.  Tom  prilikom  je  Šepticki  izneo  mišljenje  da  se  rusko  samodržavlje  raspada,  i  da  je 

revolucionarna katastrofa neizbežna. On je govorio: „Mi stojimo na pragu velikih događaja. Grkokatolička crkva 

jeste prag preko kojeg će mnogobrojni narodi Rusije ući pod okrilje svete katoličke crkve... Ruski Istok - široka je 

njiva, roda ima mnogo... Samo ako bi se našlo dovoljno apostolskih žetelaca da zahvate sav rod.” Referat Šeptickog 

ostavio je na papu Pija X snažan utisak. 

 

Rimski korporatizam: 

Jovan  Pavle  II,  doskorašnji  papa,  je  kao  i  sve  druge  pape  u  istoriji  bio  blizak  moći,  blizak  tajnim  službama, 

političkim autoritetima u svetu, i zato nije nikakvo čudo da će se najviše oslanjati na katoličku tajnu službu Opus 

Dei, koja je osnovana 1928. godine, u čijim redovima i to više od polovine su Frankovi fašistički generali. Jovan Pavle 

II je vodio politiku baš onako kako je to zahtevala borbena crkva, baš onako kako je to Pavle III zacrtao u svojoj buli 

i baš onako kako je to zahtevao Ignacio Lojola – da moraš biti pokoran kao lešina ako želiš da ostvariš politički cilj. 

Jovan Pavle II je 1979. godine prvi papa koji je uspeo da poseti Sjedinjene Američke Države i prvi papa koji je posetio 

Belu kuću. Razume se, zahvaljujući svom prijatelju Zbignjevu Bžežinskom, tvorcu Novog svetskog poretka ili tvorcu 

Novog svetskog haosa. Zanimljivo je da će upravo zaslugom Jovana Pavla II biti uspostavljeni 1984. godine puni 

diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, koji nisu postojali od 1867. On će biti najzaslužniji za novi 

konkordat, drugi u XX veku, koji je napravila rimokatolička Crkva, koji će biti obznanjen 1984. godine na jesen kao 

Regan-Vojtilin plan. Od te želje ostvarenja apsolutne moći, kao što se duga istorija papske crkve ne može razdvojiti, 

tako se sigurno, i uloga na tom putu ka ostvarenju apsolutne moći pape Jovana Pavla II ne može poreći. Čovek 

izuzetnih sposobnosti, čovek koji će svojom enciklikom 1991. godine „Centesimus annus” najaviti sve ono što će 

kasniji teoretičari oglašavati kao osnovne postulate Novog svetskog poretka. Dakle, Jovan Pavle II će te 1991. godine 

proglasiti sve političke sisteme i ideologije pogrešnim – i leve i desne, smatrajući da postoji samo jedan ispravan 

sistem, a to je katolički korporativizam, dakle pokušaj ostvarenja onog velikog Frankovog fašističkog sna, koji će 

administracija Sjedinjenih Američkih Država sprovesti u delo na kraju 20. i početkom 21. veka. Njujorški nadbiskup 

Spelman  će  1943.  godine  imati  četiri  veoma  duge  audijencije  kod  pape  Pija  XII.  Ruzveltov  čovek  od  najvećeg 

poverenja  industrijalac  Tejlor  će  takođe  1943.  godine  provesti  veliki  broj  sati  u  razgovorima  sa  Pijem  XII.  Ovi 

razgovori su dali ozbiljnog rezultata. Ne postoji ni jedan nadbiskub, biskup, gvardijan ili fratar, koji će biti suđen 

posle II svetskog rata. Svi oni koji su zdušno podržavali Hitlera naći će se na drugoj strani, kao žestoki protivnici 

fašizma.  Ljudi  istog  imena,  iste  titule  i  istog  prezimena.  Najpoznatiji  među  njima  Karl  Marija  Šperkl,  nadbiskup 

Danciga, koji će biti osuđen na doživotnu robiju izići će već 1956. godine na slobodu. Svi oni koji su imali fašističku 

prošlost su bili blagosiljani od nove sile – od Sjedinjenih Američkih Država, i zato nije slučajno odabran za prvog 

čoveka demokratske Nemačke Adenauer, nekadašnji veliki, poznati, katolički gradonačelnik grada Kelna i čovek koji 

je  uputio  prvi  pozdravni  telegram  Musoliniju.  U  vladi  Konrada  Adenauera  272  nauticajnije  ličnosti  imale  su 

nacističku prošlost. Pa je čak i savezni sekretar Hans Gopke bio na listi nacističkih zločinaca, na listi saveznika pod 

brojem 101. Dabome, da nikada, kao i niko, od ovih 272 ličnosti u političkom životu nove, moderne, demokratske 

Nemačke nije bio suđen. Bila je to zaloga za novu političku budućnost moderne Evrope, koja treba da krene novim 

putem spremajući se za novi krstaški rat, u kome glavne zasluge i glavna uloga pripada papskoj crkvi. Oni koji će u 

vojsci Adolfa Hitlera imati 15.000 kapelana (i videli smo su nacisti bili uvek humani zbog toga što je među njihovim 

redovima bilo 15.000  katoličkih sveštenika)  će sada zauzeti,  takođe u neshvatljivo velikom  broju, mesta vojnih 

kapelana u vojsci Sjedinjenih Američkih Država. Na početku II svetskog rata ih je bilo ispod hiljadu. Na kraju II 

svetskog  rata  ih  je  bilo  4950.  Sa  drugim  svetskim  ratom  raste  porast  uticaja  rimokatoličanstva  u  Sjedinjenim 

Američkim Državama i vrlo brzo posle II svetskog rata oni će prerasti cifru od 40 miliona. Na tom principu spojenih 

sudova  rimokatolička  Crkva  će  se  sasvim  založiti  i  staviti  na  raspolaganje  novoj  ideologiji  i  novom  pogledu  na 

budućnost Evrope. I zato će njeni biskupi biti nagrađivani, razume se svi oni što su dobijali medalje od Hitlera, za 

svoje zasluge hvaleći savezničku vojsku, stvaranje NATO pakta, i kao mehur od sapunice će se raspršiti svaki drugi 

pokušaj u političkom životu Evrope. Čak i onaj pokušaj koji je učinio De Gol 10. decembra 1944. godine kada je 

sklopio  ugovor  sa  Staljinom,  da  se  svim  mogućim  sredstvima  mora  zaustaviti  svaki  pokušaj  pretnje  od strane 

Nemačke, nestaće kao da nikada nije postojao, nakon susreta u papskoj nuncijaturi u Parizu sa predstavnicima De 

Gola i Sjedinjenih Američkih Država. Tako će nastati jedno novo prijateljstvo u istoriji papske Crkve i u istoriji papske 

Evrope, prijateljstvo koje će brinuti ne samo o političkom već i o ekonomskom autoritetu Vatikana. U fondove 

Vatikana od 1945. godine do danas se sliva iz Amerike 35 % sredstava. I sasvim razumljivo, drugi veliki prijatelj 

papske crkve je Nemačka koja puni fondove Vatikana sa 18 %. Ta će ljubav ostati do dana današnjeg i Vatikan će 

zaista, sa armijom, sa ustrojstvom jedne vojne organizacije, doprineti bržoj amerikanizaciji Evrope. I samo zato, i ne 

iz ljubavi, već iz političkih interesa će Maršalov plan biti sproveden 1948. godine. I samo zato, ne iz ljubavi već iz 

političkih  interesa  Evropa  će  dobiti  američki  kapital:  3,6  milijardi  dobija  Ujedinjeno  Kraljevstvo  odnosno  Velika 

Britanija; 2,6 milijardi će dobiti Francuska; Italija 1,4 milijarde; Nemačka 1,3 milijarde; Holandija 1 milijardu; i tako 

---