Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 102
estetskom sudu; sud: "ruža je (po mirisu) prijatna", jeste estetski i pojedinačni sud, ali ne sud ukusa, već sud čula. Taj čulni sud razlikuje se od suda ukusa jer sud ukusa nosi u sebi estetski kvantitet opštosti, opštosti u smislu važenja za svakoga što se ne može naći u sudu o prijatnom. Ako se objekti prosuđuju prema pojmovima, onda se gubi svaka predstava o lepoti. Ne postoji nikakvo pravilo na osnovu koga bi neko bio prinuđen da prizna da li je nešto lepo ili ne; da li je neki pojedinačni predmet lep, o tome svako želi da sudi svojim vlastitim očima. Ali, kad neki predmet nazovemo lepim, mi gajimo uverenje da na svojoj strani imamo neki opšti glas, i polažemo pravo na to da da će se svako saglasiti sa nama; nasuprot tome, na osnovu ličnog osećanja mogla bi se doneti odluka koja važi jedino za onog ko posmatra i to je odluka o njegovom dopadanju. To znači da se u sudu ukusa ne zahteva u pogledu dopadanja ništa drugo, do jedan takav opšti glas bez posredovanja pojmova, tj. mogućnost jednog estetskog suda koji se u isto vreme može posmatrati kao sud koji važi za svakoga. Sud ukusa ne zahteva da se sa njim svako saglasi (jer to može činiti samo jedan logički opšti sud, pošto se za njega mogu navesti razlozi); sud ukusa iziskuje od svakoga saglasnost samo kao jedan slučaj pravila u pogledu koga se potvrda ne očekuje od pojmova, već od pristupanja drugih. Prema tome, opšti glas predstavlja samo jednu ideju. Da onaj ko smatra da donosi neki sud ukusa, u stvari, sudi shodno toj ideji, u to se ne može sumnjati; ali, da on taj svoj sud dovodi u vezu sa tom idejom (te da taj sud treba da predstavlja jedan sud ukusa) to on nagoveštava izrazom lepote; sam za sebe, neko može biti u to siguran ako odstrani iz dopadanja sve ono što pripada prijatnom i dobrom, uočavajući ono što pritom preostaje; to je sve, u pogledu čega bi se mogla očekivati saglasnost svakog pojedinca. Kant postavlja sledeće pitanje: da li u sudu ukusa
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 103
osećanje zadovoljstva prethodi prosuđivanju predmeta, ili, to prosuđivanje prethodi osećanju zadovoljstva. Rešenje ovog problema predstavlja ključ kritike ukusa i otuda je dostojno da mu se pokloni puna pažnja: kada bi zadovoljstvo (datim predmetom) prethodilo i kad bi se njegova opšta saopštljivost u sudu ukusa priznala predstavi predmeta, takvo bi postupanje bilo protivrečno sa samim sobom; ono bi bilo samo čista prijatnost u čulnom osetu (i moglo bi otuda dobijati vrednost jer bi neposredno zavisilo od predstave čiji nam predmet biva dat). Da bi se opšta sposobnost stanja duševnosti saopštila u datoj predstavi, mora već ležati u osnovi suda ukusa kao subjektivni uslov i izazivati uživanje u predmetu kao svoju posledicu. Međutim, ništa ne može da se saopšti kao opšte osim saznanja i predstave (ukoliko predstava pripada saznanju). Predstava je samo utoliko objektivna i samo na osnovu toga poseduje jednu opštu odnosnu tačku koja nagoni ljude da se u svojoj moći predstavljanja saglašavaju. Ako taj odredbeni razlog suda (o ovoj opštoj saopštljivosti predstave) treba da se zamisli subjektivno (bez nekog pojma o predmetu), onda taj odredbeni razlog može biti samo i jedino ono duševno stanje koje nalazimo u uzajamnom odnosu moći predstavljanja, ukoliko te moći dovode u vezu datu predstavu sa saznanjem uopšte. Ovo istovremeno znači i to da one moći saznanja koje ta predstava stavlja u pokret deluju slobodno; duševno stanje u toj predstavi mora da predstavlja stanje osećanja slobodne igre predstavnih moći na jednoj predstavi datoj radi saznanja uopšte. Ali, da bi moglo uopšte da postane saznanje iz predstave kojom je dat neki predmet, potrebni su uobrazilja (radi povezivanja raznovrsnosti opažaja) i razum (zbog jedinstva pojma koji ujedinjuje predstave). To stanje slobodne igre saznajnih moći kod jedne predstave kojom biva dat neki predmet, mora biti takvo da se može saopštiti; jer, saznanje kao
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 104
odredba objekta u kojoj date predstave treba da se podudaraju, jeste jedini način predstavljanja koji važi za svakoga. Pošto subjektivna saopštljivost tog načina predstavljanja treba da se obavi u sudu ukusa, a da se ne pretpostavi neki određeni pojam, to onda ne može biti ništa drugo do stanje duševnosti u slobodnoj igri uobrazilje i razuma. Čisto subjektivno (estetsko) prosuđivanje predmeta ili predstave (preko kojih nam predmet biva dat) prethodi zadovoljstvu koje predmet izaziva i predstavlja osnov zadovoljstva koje osećamo u harmoniji moći saznanja. Podsticanje obe moći (uobrazilje i razuma) na neodređenu delatnost, potiče od osećanja čiju opštu saopštljivost postulira sud ukusa. Svaki objektivni odnos može samo da se zamisli, ali ako je subjektivan on može da se oseti u dejstvu na duševnost. O odnosu koji za svoj osnov ne uzima nikakav pojam, nije moguća nikakva druga svest do svest na osnovu osećanja onog dejstva koje se sastoji u olakšanoj igri obe duševne moći (uobrazilje i razuma) oživotvorenih svojom uzajamnom saglasnošću. Tako dospevamo do drugog određenja lepog: Lepo je ono što bez pojma izaziva opšte
c. Sud ukusa s obzirom na relaciju. Svrha je predmet nekog pojma ukoliko se ovaj pojam posmatra kao uzrok onog predmeta (realni osnov njegove mogućnosti); kauzalnost jednog pojma u pogledu njegovog objekta jeste svrhovitost (forma finalis). Neka svrha zamišlja se onde gde se ne samo saznanje nekog predmeta već i sam predmet (njegova forma ili egzistencija) kao posledica, zamišlja kao moguć samo na osnovu pojma o toj posledici. Predstava posledice je ovde odredbeni osnov njenog uzroka i prethodi tom njenom uzroku. Svest o kauzalnosti neke predstave u pogledu stanja subjekta (s tim da se subjekt održi u tom stanju)
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|