Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 126
moralno uzvišeno (i neće se pogrešiti ako se kaže da je kod Kanta doživljaj uzvišenog zapravo nagoveštaj moralnosti. Uzvišeno postaje estetski uzvišeno tek onda kada, pored divljenja, postignemo distancu i mogućnost da ga u miru posmatramo i pustimo da njegova veličina deluje na nas daleko od svakog uzbuđenja i aktuelnosti (Hartman, 1968, 432). Uzvišeno, po rečima Hartmana, možemo naći ne samo u prirodi već i u umetnostima (sa izuzetkom ornamenta), ali u različitom intenzitetu; uzvišenog nema mnogo u slikarstvu jer je ovo previše sputano čulnim elementom a budući da se vezuje za dublje slojeve umetničkoga dela više ga ima u vajarstvu koje je najpre oblikovalo uzvišeno u božanskim likovima (stvarajući ideal ljudskog koji prelazi stvarost); uzvišeno se javlja i u epu, tamo gde sudbine junaka postaju značajne i tragične (mada tragično nije isto što i uzvišeno). Ponajviše se uzvišenost javlja u muzici i arhitekturi; muzika ga pokazuje, smatra Hartman, u dubini duševne dinamike i ona može da izrazi duševno uzvišeno zato što mu omogućuje da neposredno progovori i tako izaziva sa-
doživljava kao svoju unutrašnjost. Arhitetkura pokazuje statički uzvišeno u tihom miru i veličini i tako je oduvek bilo u monumentalnim građevinama (Hartman, 1968, 435- 6). U pomenutom spisu N. Hartman razlikuje više vrsta uzvišenog: (a) veliko i veličanstveno, (b) ozbiljno, svečano, nadmoćno, dubokoumno, (c) u sebi zatvoreno i savršeno, (d) ogromno, strašno i snažno, (e) obuzimajuće i potresno... Pritom on pokazuje da je teško dati pozitivnu definiciju uzvišenog, ali da je moguće odrediti uzvišeno na negativan način: tako što će se istaći šta uzvišeno nije. Uzvišeno, nadalje, treba odvojiti od transcendentnog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 127
i od boga i uzeti u obzir samo ono ovostrano i blisko, prirodno i ljudsko; nadalje, treba ga odvojiti od kvantitativnog ne zato što uzvišeno ne može biti kvantitativno, već zato što se tu radi o nadmoćnosti druge vrste; uzvišeno treba odvojiti od pritiskajućeg iako u uzvišenom može biti i strašnog i katastrofalnog ali ovde se radi o uzdignutosti nadmoćnog kroz opažaj; nadalje, uzvišeno je fundirano u vrednosti koja je u predmetu njegova sopstvena vrednost... Isto tako, uzvišeno treba odvojiti od njegovih graničnih pojmova kao što su tragično, dosadno, komično (u koje uzvišeno - budući da ima uvek najviše pretenzije - najčešće može da zapadne). Pravo tragično je najuže povezano s uzvišenim ali nije njemu identično već ostaje naspram njega i čini mu protivtežu; to je vidno i po tome što i vrednosno osećanje sasvim suprotno reaguje na ta dva momenta: na promašaj i propast ono reaguje jadikovanjem i oplakivanjem, a na veličinu onog što tu propada oduševljenjem i unutrašnjim uzdizanjem (Hartman, 1968, 457). Kao granični fenomen uzvišenog javlja se i dosadno; to je, ističe Hartman, malo zapažen fenomen i nigde u estetici nije tačno uočen mada ga neke ideje dodiruju. Ako je na prvi pogled čudno da je dosadno suprotno uzvišenom treba se prisetiti šta je suprotno dosadnom - to je zabavno koje je puno promena i raznoliko a toga nema u uzvišenom jer ono ne haje za promenu. U dosadnom nema onog prikrivajućeg, tajanstvenog, ponornog. Večna ozbiljnost uzvišenog koje dugo traje može se preobratiti u dosadno i toga je bio svestan već i Platon koji na kraju dijaloga Gozba traži da tragičan pesnik mora istovremeno biti i komičan jer ništa ne može (kao komika) uneti raznolikost u monotonu stvarnost. Najvažniji granični fenomen uzvišenog je komično jer je "samo jedan korak od uzvišenog do smešnog". Postoji velika mogućnost da se uzvišeno promaši da se
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 128
preobrati u smešno jer, pretenzija uzvišenog je najviša i najobuhvatnija i takva se pretenzija najlakše promaši pa je tu i mogućnost iskliznuća najveća a suština komičnog leži upravo u tome da ono što je važno i krajnje ozbiljno preobrati u ništavno i banalno (Hartman, 1968, 457-9). Opasnost da uzvišeno pređe u komično i banalno najveća je u pesničkoj umetnosti. Tako nešto se može sprečiti tako što će tragični pesnik sam pronaći granično mesto gde bi se to moglo dogoditi i uzeti ga kao negativnu stranu tragičnog; time mu slama oštricu - preokreće ga da se ne bori protiv uzvišenog - i time omogućuje da se tragika još više poveća, tovareći tragičnom heroju, uz svu štetu i nesreću, još i porugu, teško prokletstvo smešnog (Hartman, 1968, 460). Hartman ipak nalazi i nešto uzvišeno što je čovek stvorio a što ne može skliznuti u komično: ono je u neprikazivačkim umetnostima, u muzici i arhitekturi. Ako i tu postoje slabosti i formalne greške, onda su ove potpuno vezane za prednji plan - za spoljašnje slojeve, i u najgorem slučaju mogu delovati kao promašaj ali ne i komično. "Razlog tome nalazi se u neutralnosti tona i materijalne forme, kao i u neodređenosti muzičkog i arhitektonskog izraza, koji /izrazi/ nisu tematski sadržajni, već samo posreduju duševnu dinamiku" (460). * Možda iznenađujuće deluje činjenica da dve stotine godina nakon Kanta imamo ponovno tematizovanje pojma uzvišenog; ovog puta to se čini u raspravama o odnosu moderne i postmoderne umetnosti. Žan-Fransoa Liotar (J-F. Lyotard, 1924) smatra da moderna umetnosti u estetici uzvišenog nalazi svoju pogonsku snagu isto kao što i logika avangardnih pokreta u njoj nalazi svoje aksiome. Kant je pokazao da uzvišeno nastaje kad moć uobrazilje nije u stanju da prikaže jedan predmet koji bi makar samo u načelu, mogao dospeti u vezu s nekim pojmom. Tako, mi
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|