Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 117
U nastojanju da se razluče osećanja lepog i uzvišenog, a pod velikim uticajem Berka, nastaće i Kantov rani spis O lepom i uzvišenom (1764) gde će se istaći kako uzvišeno uzbuđuje a lepo privlači. Već tu Kant, kao uostalom i pre njega Berk, piše kako je uzvišeno povezano s grandioznošću predmeta i izaziva užas i uzbuđenje. "Pogled na brda čiji snežni vrhovi nadvisuju oblake, opis oluje koja besni, ili slika pakla koju daje Milton izazivaju dopadanje ali dopadanje praćeno jezom; (...) da bi se taj utisak mogao razviti u nama sa odgovarajućom jačinom moramo imati osećanje uzvišenog; (...) Visoki hrastovi i usamljene senke u raju su uzvišeni, cvetne aleje, niske živice i u razne oblike potkresano drveće su lepi. Noć je uzvišena, dan je lep." (Kant, 1973, 16). Ako u ovom spisu Kant određujući uzvišeno polazi od senzualističkih i empirističkih principa, nalazeći u piramidama dostojanstvenost a u Crkvi sv. Petra veličanstvenost, dve i po decenije kasnije njega više neće zadovoljiti empiristički kriterijumi pa će se uzvišeno, kao uostalom pre njega i lepo, razmatrati na osnovu apriornih principa uma unutar sistema filozofskih ali i estetičkih kategorija i nastojati da pokaže karakteristike uzvišenog na osnovu njegovog mesta u sistemu estetičkih kategorija. * Ukazujući na razliku lepog i uzvišenog I. Kant ističe da je zadovoljstvo koje dobijamo od lepog povezano s predstavom kvaliteta a zadovoljstvo koje pruža uzvišeno s predstavom kvantiteta; dok dopadanje lepoga nosi u sebi neko neposredno osećanje usavršavanja života, osećanje uzvišenog predstavlja zadovoljstvo koje nastaje samo indirektno, tako što biva proizvedeno osećanjem nekog trenutnog kočenja životnih sila, pa otuda dopadanje uzvišenoga sadrži u sebi divljenje i poštovanje (Kant, 1975, 132-3). Dok u lepom ukus pretpostavlja i održava dušu u mirnoj kontemplaciji, dotle osećanje uzvišenog, smatra
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 118
Kant, nosi u sebi kao svoj karakter jedno uzbuđenje duše povezano s prosuđivanjem predmeta. Prava uzvišenost mora se, nadalje, tražiti samo u duševnosti onoga koji sudi a ne u objektu prirode, čije prosuđivanje daje povod za to njegovo raspoloženje. Lepo se saglašava sa uzvišenim u tome što se oboje samo sobom dopadaju. Isto tako lepo i uzvišeno se saglašavaju i time što ni jedno ni drugo ne pretpostavlja ni neki čulni sud, ni neki logičko-odredbeni sud, već sud refleksije. To dopadanje nije povezano sa osećanjem kao što je osećanje prijatnoga, niti sa nekim određenim pojmom, kao dopadanje koje izaziva ono što je dobro, već je spojeno sa čistim prikazivanjem ili sa moći prikazivanja, usled čega se moć prikazivanja ili uobrazilja posmatra kod nekog datog opažaja saglasno sa moći pojmova razuma ili uma kao unapređenje uma. Zato su obe vrste sudova pojedinačni sudovi, ali ipak takvi da sebe oglašavaju kao opštevažeće u pogledu svakog subjekta (mada polažu pravo samo na osećanje zadovoljstva a ne saznanja predmeta). Istovremeno, postoje razlike između te dve vrste sudova. Lepota prirode odnosi se na onu formu predmeta koja se sastoji u ograničavanju; međutim, uzvišeno se može naći takođe na nekom neoformljenom predmetu, ukoliko se na njemu ili povodom njega zamišlja bezgraničnost, a ipak se pri tome u mislima dodaje njen totalitet tako da se lepo izgleda shvata kao prikazivanje nekog neodređenog pojma razuma, a uzvišeno kao prikazivanje nekog neodređenog pojma uma. Prema tome, kod lepoga dopadanje je spojeno sa predstavom kvaliteta, a kod uzvišenog sa predstavom kvantiteta, a ono dopadanje koje izaziva uzvišeno razlikuje se od dopadanja koje izaziva lepo: kako dopadanje lepoga nosi neposredno u sebi neko osećanje usavršavanja života, osećanje uzvišenog predstavlja zadovoljstvo koje nastaje samo indirektno (tako što biva proizvedeno osećanjem
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 119
nekog trenutnog kočenja životnih sila i njihovog izlivanja koje odmah posle toga nastupa. Kako predmet istovremeno privlači i odbija dušu, dopadanje uzvišenoga ne sadrži toliko pozitivno zadovoljstvo koliko divljenje i poštovanje, pa zaslužuje da se nazove negativno zadovoljstvo. Dok lepota u prirodi (samostalna lepota) nosi u sebi jednu svrhovitost svoje forme, usled čega je predmet prosto predodređen za našu moć suđenja, i tako ona sačinjava po sebi jedan predmet dopadanja, naprotiv, ono što u nama izaziva osećanje uzvišenoga, može za našu moć suđenja izgledati neprikladno, i za uobrazilju tako reći nasilničko ali se ipak prosuđuje kao da je utoliko uzvišenije. Ne treba reći da je predmet uzvišen već da je podesan za prikazivanje neke uzvišenosti, na koju može da se naiđe u duši, budući da uzvišeno u pravom smislu ne može da se sadrži ni u kakvoj čulnoj formi, već stoji samo u vezi sa idejama uma. Samostalna lepota prirode otkriva nam jednu tehniku prirode koja nju predstavlja kao jedan sistem zasnovan na zakonima čiji se princip ne nalazi nigde u celokupnoj našoj razumskoj moći, naime u moći jedne svrhovitosti koja se odnosi na upotrebu moći suđenja u pogledu pojava, tako da se pojave moraju prosuđivati ne samo kao ono što pripada prirodi u njenom nesvrhovitom mehanizmu, već takođe, kao nešto što je analogno umetnosti. Ta samostalna prirodna lepota ne proširuje naše saznanje prirodnih objekata, ali proširuje naš pojam o prirodi, naš pojam o prirodi kao prostom mehanizmu, u pojam o toj prirodi kao umetnosti; dok za lepo u prirodi moramo da tražimo neki osnov izvan nas, osnov za uzvišeno možemo tražiti jedino u nama i u onom načinu mišljenja kojim se uzvišenost unosi u predstavu o prirodi. Kada je bilo reči o analitici lepoga Kant je ukazao kako se dopadanje lepoga može razmotriti u pogledu kvantiteta, na opštevažeći način, u pogledu kvaliteta, bez Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|