Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 141
Možda bi se stoga moglo zaključiti da tragično označava situaciju u kojoj se čovek našao i strada, ali tu nije reč o nekom pasivnom stradanju izazvanom neprijateljskim silama, već je to takvo stradanje u kome se čovek bori i aktivno učestvuje, takav sukob koji on ne može izbeći i to je prelomni momenat njegovog postojanja.
KOMIČNO
Ima dovoljno razloga da se komično ubroji u osnovne estetičke kategorije, premda, ne bez osnova, već je Žan Pol, po rečima Kročea, primećuje "kako je za sve definicije komičnog zajedničko da je jedina njihova zasluga što su one same komične te u zbilji proizvode činjenicu koju zalud pokušavaju logički utvrditi, čime na neki način omogućuju da se ona upozna preko same prisutnosti. A ko će ikad moći odrediti logičku graničnu liniju između komičnog i nekomičnog, između smeha i osmeha, između osmeha i ozbiljnosti te oštrim rezovima odeliti taj uvek raznoliki kontinuum u koji se sliva život" (Croce, 1991, 95). Ovo nikako ne znači da se u međuvremenu i na trenutak odustalo od izučavanja fenomena komičnog koje se često uzima za kategoriju polarnu drugim kategorijama, kao što su tragično ili uzvišeno, pa niz dosadašnjih istraživanja pokazuju da komično nije samo "obrnuta strana uzvišenog" /Žan Pol/ već elemenat daleko složenijeg sistema u koji se uključuju i sve ostale kategorije estetike. Oblast komičnog je složena: od lakog humora do podsmešljive ironije, groteske i satire i zato neki estetičari smatraju da su upravo ironija, groteska i humor estetske modifikacije komičnog. Nesporna je činjenica da je komično oduvek imalo veliku delotvornost; nije stoga nimalo slučajno što ga srećemo još u najstarija vremena, pre svega u grčkoj mitologiji; nalazimo ga kod Homera, ali odmah
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 142
treba reći da je tu reč o jednom posebnom odnosu antičkog sveta prema raznim formama komičnog (ironija, burleska, parodija). Ako mi danas obično pod humorom razumemo ironični odnos subjekta k predmetima koji su izgubili pozitivnu vrednost pa se humor razume kao svojstvo svesti, kao ocena koju daje subjekt, tada se mora imati u vidu da antički humor ima posve drugo svojstvo (da on nije "estetski" u istoj meri koliko lepo kod Grka, posebno kod Platona, nije nikako i "umetnički" lepo). Antički humor nije karakteristika individualne svesti i zato je moguće da u doba antike samo bivstvovanje istupa kao humorističko, te je humor unutrašnji princip bivstvovanja pa se s obzirom na njega gradi i sav život kao i odnosi i postupci heroja i bogova antičke mitologije. Tako se kod Homera sreće "veselo, nasmejano bivstvovanje" i tu je sav život bogova prožet svetlim komizmom. Istovremeno, humor ne može da rani svest i osećanja bogova niti im potkopava temelj bivstvovanja i to, pre svega, stoga što je on unutrašnja suština samog bivstvovanja - najkarakterističnija crta života bogova. Tako, najčistiji humor nije tu neka estetička kategorija već samo bistvovanje, tj. bivstvovanje kao humor, odnosno, humor kao bivstvovanje. Danas, u vreme još uvek vladajuće filozofije subjektivnosti, teško da se može govoriti više o ontološkoj dimenziji komičnog i nije nimalo slučajno što većina savremenih estetičkih istraživanja komičnog ovaj fenomen rasvetljuju u prvom redu na psihološkom, a potom na gnoseološkom ili aksiološkom planu. * Kao tema estetike komično obuhvata uže područje no što ga imaju uzvišeno i ljupko, jer ono dominira samo u jednoj, u pesničkoj umetnosti. Iako je život pun komike,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 143
pitanje je, smatra Hartman, da li bismo tu komiku i videli da nemamo "pesničko" oko. Istovremeno, treba razlikovati komično i humorno: dok je prvo stvar predmeta, kvalitet predmeta, koji je od značaja samo za subjekt, humor je stav posmatrača ili stvaraoca i tiče se načina na koji čovek posmatra komično, kako komično shvata. Zato humorističan čovek nije komičan i ne smejemo se njemu već se s njim smejemo nekom drugom, smejemo se predmetu njegovog humora pa se može reći da ni sam humor nije uvek komičan. S druge strane, komičan čovek nije humorističan jer njemu često nedostaje humor da bi video sopstvenu komiku, jer se ljuti i razbesni i tamo gde bi se smejao čovek koji ima smisla za humor. Kako humor uvek zadržava nešto dobrodušno i kako se kad je reč o humoru uvek radi o karakterno uslovljenom etosu čitavog pogleda na svet u njega bi još mogli od načina korišćenja komičnog da ubrojimo i prazno zabavljanje u komičnom i vic kao iskorišćavanje komike radi poente, ali u humor svakako ne spada ni ironija ni sarkazam; dok se prva ogleda u pokazivanju sopstvene nadmoći prividnim ponižavanjem sopstvenoga ja, sarkazam se manifestuje gorkim, podrugljivim, poraznim odbijanjem u formi preteranog priznavanja. Hartman tako ističe da mi rado slušamo duhovitog čoveka ali ga ne volimo jer osećamo da nas on u našoj slabosti ne podnosi, već da ismeva naš etos; mudar čovek se čuva da mu ne pokaže svoju slabost (Hartman, 1968, 487-496). * U pokušaju da se odgovori na pitanje o suštini komičnog većina estetičara se slaže da problem komičnog nije tako duboko metafizičan, kao što je to slučaj sa pojmom lepog koji se ne može do kraja rešiti; čini se da nas analiza pojma lepog dovodi do nečeg što je u krajnjoj liniji nerazloživo a tako nešto nije slučaj kad je reč o komičnom.
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|