Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 132
Aristotelov spis već beleške njegovih učenika sa predavanja. Ovo ipak ne znači da bi trebalo da odustanemo od mišljenja osnovnih pojmova koje srećemo u ovoj definiciji. Jedan od vodećih pojmova tu je sažaljenje; znamo da je najskromnija funkcija umetnosti zadovoljavanje potrebe ili olakšavanje bola, analogno utaživanju gladi pomoću hrane. Bolest duše nastaje iz suviška ili nedostatka; umetnost može ispuniti praznine u duši i povećati energiju; ona nam može očistiti dušu od nagomilanih nezdravih stvari. Izazivanje katarze (kroz koju bivamo očišćeni, a naše duše olakšane i razveseljene) Aristotel smatra zadovoljstvom koje je svojstveno tragediji. I muzika i drama služe čovečanstvu tako što rasterećuju dušu i donose posebno zadovoljstvo olakšanja. Mehanizam pomoću kojeg se postižu ti lekoviti učinci bio je predmet beskrajnih diskusija. I sam Aristotel kaže da je lečenje homeopatsko: isto se uklanja istim - sažaljenje se uklanja sažaljenjem, strah strahom, zanos zanosom. Ali, kako shvatiti delovanje katarze putem zadovoljstva? Sažaljenje treba da deluje na sažaljenje, strah na strah; to znači da će istinsko sažaljenje Kralja Edipa ugasiti lažno sažaljenje nerazumne sentimentalnosti; ono sažaljenje koje leči i ono koje treba da bude izlečeno nije isto sažaljenje. Lek je forma sažaljenja a bolest njegova materija. Forma se razlikuje od materije kao što se aktivnost razlikuje od pasivnosti i pravi oblik od nepravilnosti. Neki smatraju da preterano sažaljenje treba otkloniti snagom nekog iscrpljujućeg emocionalnog doživljaja, tj. snaga koja uznemiruje biva potisnuta još većom uznemirijućom snagom iste vrste. Platon je smatrao da se strah i slična psihološka obolenja budući da su to unutrašnja kretanja mogu lečiti primenom nekog većeg spoljašnjeg kretanja. Objašnjenje bi ipak moglo biti
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 133
drugačije: Aristotel je smatrao da su zla u duši slična bolestima u telu. Da bi telo bilo zdravo, treba držati ravnotežu između tendencije ka toplom i tendencije ka hladnom. Bolest dolazi otuda što hladni elemenat dobija prevlast. Da bi se razvile moralne navike u duši oni koji su zaduženi za vaspitanje duše moraju je uskladiti sa razumom, da ne bude ni suviše plašljiva ni suviše nagla. Ideal medicine i etike bio je očuvanje zlatne sredine u funkcijama duše i tela. Između zdravlja duše i tela postojala je ne samo analogija nego i istovetnost. Moramo imati u vidu da za Aristotela duša nije jedna stvar a telo druga, već je duša ispunjenje, ostvarenje, ili forma tela i ako nešto škodi ili koristi jednom, škodi ili koristi drugom. Duša-telo je iskrivljena kad je (u doslovnom smislu reči) van ravnoteže ili van reda. Tako, po Aristotelu, pozorišni komadi da bi terapeutski delovali moraju duši-telu povratiti uravnoteženo funkcionisanje. Oni treba u organizam da uvedu načelo mere i da poremećenu naviku dovedu na srednji put. Opšti uslov međudelovanja bio bi u tome da između činioca koji deluje i činioca koji se podvrgava delovanju treba da postoji neka opšta sličnost ali i razlika koja omogućuje da prvi utiče, a drugi prima uticaj. Uslov koji je pogodan za stvaralačku aktivnost u celom svemiru nije slično sa sličnim (što bi bilo jalovo ponavljanje) nego uzajamno prilagođavanje suprotnih principa. Pravi je odnos kad se dva različita bića prilagode jedno drugom. Suštinu sažaljenja Aristotel iskazuje u Retorici: "Sažaljenje je osećanje bola uzrokovano prizorom nekog zla, razornog ili bolnog, koje se dešava nekome ko ga ne zaslužuje, i koje bi se moglo dogoditi nama ili nekom našem prijatelju, i to uskoro" (Ret. 1385b). Nerazborito sažaljenje je slabost jer nas pritiska pred svakim prizorom nesreće, bila ova zaslužena ili nezaslužena. "Pravo sažaljenje, piše
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 134
Hegel, sastoji se u istovremenom saosećanju moralne opravdanosti onog ko strada, u saosećanju onog što je afirmativno i supstancijalno, a što u njemu mora postojati. Takvo sažaljenje ne mogu u nama izazvati lupeži i bitange. Zbog toga neki tragičan karakter, koji nam je ulio strah od sile povređenog morala, treba u svojoj nesreći da probudi u nama izvesno tragično saosećanje, onda on sam mora da je od vrednosti i da je valjan. (...) Otuda ne smemo pobrkati interesovanje za tragičan ishod sa onim prostodušnim smirenjem koje čovek oseća pri izjavi saučešća u nekom žalosnom događaju, u nekoj nesreći kao nesreći. (...) Međutim, pravo tragično stradanje dosuđuje se delotvornim individuama samo kao posledica takvog njihovog vlastitog delanja koje je isto tako opravdano kao što je, usled sukoba koje one njime izazivaju, kažnjivo, a za koje se one ipak moraju zalagati svim svojim bićem" (Hegel, 1970, III/604). Aristotel zahteva od dobre tragedije da iznese pred nas sliku čoveka uništenog nezasluženom nesrećom, ali taj čovek treba da ima neku grešku koja je delimično prouzrokovala katastrofu. On treba da bude osoba slična nama (da bismo mogli osetiti srodnost i verovatnu sličnost sudbine), ali on je bolji od nas, jer je njegova greška relativno mala i jer greši na kraljevski način: "Sažaljenje pobuđuje onaj koji nezasluženo pada u nesreću, a strah nastaje tako što prepoznajemo da je onaj koji doživljava nesreću neko sličan nama - sažaljenje prema nekrivom, strah za nama slična - tako da ishod neće biti takav da izazove sažaljenje niti strah" (Poet., 1453b). Tragičan junak je neko ko se, dakle, "ne odlikuje vrlinom i pravednošću, niti zapada u nesreću usled poroka i zločina nego usled zablude i da onaj kome se to dogodi bude od takvih ljudi koji su prethodno uživali veliku sreću i ugled, poput Edipa, Testa i dr." (Šeling, 1989, 339). Radnju treba tako voditi da se sažaljenje pokaže u svojoj istinskoj formi. Užasno delo treba Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|