Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 135
da bude izvršeno među prijateljima i da se ne zna identitet ličnosti. U tim odredbama nalazi se zakon ili veština akcije da se izazove saža-ljenje. * Nije nimalo slučajno što će, stvarajući novu kulturu koja se bitno razlikuje od antičke, srednjovekovni i pre svega hrišćanski mislioci u znatnoj meri ustati protiv Aristotelove koncepcije tragedije; oni će se pritom naći u paradoksalnoj situaciji: s jedne strane priznavaće ogroman emotivni uticaj tragedije ali će s druge, nastojati da dovedu u pitanje principe na kojima je počivao antički doživljaj tragičnog. O tome Avgustin piše u Ispovestima: "Zanosile su me pozorišne predstave pune slika mojih patnji i gorućih stvari što su plamen razgorevaše u meni. Zašto čovek tamo želi da oseti bol kad gleda žalosne i tragične prizore koje on sam ne bi želeo da trpi? Pa ipak gledalac želi da zbog njih trpi bol i sam taj bol je njegova naslada. Jer ti nas prizori toliko više uzbuđuju koliko su nam manje strani ti afekti. Razlika je u tome kada ih sami trpimo, to je patnja a saosećanje s patnjom drugih - samilost. Ali, kakve može biti samilosti kad je reč o stvarima izmišljenim, na sceni. Gledalac se ne poziva da pomogne, nego samo da žali, i piscu onih slika više ugađa kad više žali. Pa ako se one ljudske nesreće bilo stare bilo izmišljene, teko predstavljaju da onaj koji ih gleda ne trpi, gledalac iz pozorišta odlazi sa dosadom i osudom; a ako trpi, ostaje do kraja napet i zadovoljan. // Zar dakle, ljudi vole suze i bol? Zapravo, svaki se čovek rado veseli. A budući da niko ne želi da pati, možda mu je ipak drago da oseća samilost, a toga nema bez bola, pa možda samo zato ljudi i vole bol" (Conf., III, 2). Ako je za tragediju neophodno postojanje dveju jednakopravnih moći koje se nalaze u sukobu, sukob takve vrste više ne nalazimo u srednjem veku i pravog dramskog sukoba ne može biti tamo gde je jedna strana (bog) uvek u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 136
pravu a druga (čovek) uvek kriva; srednji vek poznaje samo dramu i tako će biti do vremena Šekspira, Korneja i Rasina kad ćemo, mada samo na kratko, po drugi put, imati "epohu tragedije". Teorija tragičnog počela je da se razvija tek u epohi prosvećenosti koja je u teatru videla školu moralnosti. Za Voltera zadatak tragedije je u očišćenju pomoću sažaljenja i straha; istinska tragedija, po rečima ovog filozofa, jeste u patetičnom i užasnom prizoru, ona je živa slika ljudskih strasti. Tragedija je, piše Volter, pokretna, oživljena slika, i u njoj predstavljeni ljudi treba da delaju. Treba reći da estetika prosvetiteljstva nije prelazila granice moralno-psihološkog tumačenja tragičnog. Tako i kod Šilera osnovu tragičnog čini sukob čulnog i moralnog u ljudskoj prirodi. Predmet našeg sažaljenja, po njegovom mišljenju, treba da nam je prisan u punom značenju te reči, a delovanje koje treba da izazove saosećanje treba biti moralno, tj. prirodno. Sažaljenje i njegov izvor treba u potpunosti da nam budu izloženi međusobno povezanim događajima i ono treba da bude čulno pedstavljeno, ne samo opisano već izloženo u obliku radnje. Sasvim je razumljivo što ćemo o problemu tragičnog koji nije samo estetski ali ni samo etički fenomen, možda najbitnije uvide naći upravo kod Šelinga i Hegela. Svi potonji mislioci pišu na njihovom tragu i mahom operišu primerima koji se mogu naći rasuti po čitavom opusu ova dva mislioca. Za Šelinga suština tragedije nalazi se u dijalektici slobode i nužnosti; sukob ovih dveju suprotnosti vodi uvidu da su obe pobedonosne i pobeđene. Šeling postavlja pitanje kakvo mora biti to zlo da bi ono bilo primereno tragediji. Sama nesreća koja dolazi spolja, kaže on, ne može izazvati uistinu tragični sukob, jer "već po sebi zahtevamo da se ličnost uzdigne iznad nesreće spolja, te prezir u nama izaziva ona ličnost koja to ne može. Junak koji, poput Odiseja, pri povratku kući savlada niz nesrećnih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 137
slučajeva i mnoge nevolje, izaziva u nama divljenje i mi ga s uživanjem pratimo, ali za njega nismo zainteresovani kao za tragično, jer se to što se suprotstavlja može suzbiti isto takvom silom, naime fizičkom, snagom ili razumom i pameću. Čak i nesreća - nastavlja Šeling - kojoj se čovek ne može suprotstaviti, na primer, neizlečiva bolest, gubitak imanja i tome slično, ne pobuđuje interesovanje za tragično, ukoliko je ta nesreća samo fizičkog karaktera (Šeling, 1989, 338-9). Najviši slučaj tragedije imamo kad je "tragična ličnost nužno kriva za neki zločin (... ) To je ona najviša moguća nesreća - bez istinske krivice postati kriv na osnovu sudbine a to znači da sama krivica mora biti nužnost a ne da se junaku pripisuje usled zablude, neizbežne kobi, ili osvete bogova. "Grci su - piše Šeling - u svojim tragedijama tražili
smisao za moral nije mogao zadovoljiti, kao što se u samoj toj ravnoteži izražavao najviši moral. Baš ta ravnoteža je glavna stvar tragedije. Nije tragično to što se kažnjava promišljen i slobodno počinjen zločin. Najveća moguća nesreća je, kad neko nevin sudbinski, neizbežno postane krivac. Ali to što taj bez krivice krivac dobrovoljno prihvata kaznu, to je onaj uzvišeni elemenat tragedije, tek time se sloboda uzdiže do najvišeg identiteta sa nužnošću" (Šeling, 1989, 342). Kod Hegela nećemo naći analizu tragedije; on ne nastoji poput Aristotela da sačini priručnik u uputstvima dramskim piscima, on ne postavlja čak ni pitanje tragedije, već prvenstveno pitanje tragičnog koje čini tragediju; zato, naspram Platona koji se bavi sadržajem pesništva i naspram Aristotela koji se bavi njegovom formom, Hegel pita za temelj pesništva i ovaj nalazi u sukobu. U središtu drame u najvećim antičkim tragedijama nije tragični junak, već sukob, i to ne sukob dobra i zla, pozitivnog i negativnog,
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|