Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 123
shvatanje uzvišenog. Sila predstavlja jednu moć koja savlađuje velike prepreke. Upravo ta ista sila zove se vlast kada savlađuje i otpor onoga što i samo poseduje silu a priroda, posmatrana u estetskom sudu kao sila koja nema nikakve vlasti nad nama, jeste dinamički uzvišena. Ako treba da dinamički prosuđujemo prirodu kao uzvišenu, onda ona mora da se zamisli kao izazivač straha. Priroda može od estetske moći suđenja da bude viđena sila (dakle, kao dinamički uzvišena), samo utoliko ukoliko se posmatra predmet straha. Moguće je da se neki predmet posmatra kao strašan, a da se od njega ne strahuje, kada ga prosuđujemo tako što zamišljamo samo slučaj u kome bismo eventualno zaželeli da mu se odupremo, ali da bi tada svaki otpor bio savršeno uzaludan. Onaj ko se boji nikako nije u stanju da sudi o uzvišenome u prirodi, isto onako kao što ni onaj koga obuzimaju sklonosti i prohtevi nije u stanju da sudi o lepome u prirodi. Onaj ko se boji, ističe Kant, izbegava da pogleda predmet koji mu uliva strah i zato je nemoguće da neka užasna stvar izazove u nama dopadanje te otuda zadovoljstvo koje nastaje posle neke tegobe uvek izaziva veselost, koja, oslobođenja ranije opasnostim u tom času biva povezana s namerom da se nikada više ne izložimo toj opasnosti. Snažne stene, olujni oblaci, vulkani, orkani, bezgranični okean, visoki vodopad, bujne reke, sve te pojave pretvaraju našu moć odupiranja (u poređenju sa svojom silinom) u beznačajnu malenkost. Međutim, ako se samo nalazimo u sigurnosti od njih, njihov izgled postaje nam utoliko privlačniji i utoliko strašniji; mi te predmete rado nazivamo uzvišenima, jer naše duševne moći uznose iznad njihove obične srednje mere i čine da u sebi otkrijemo jednu moć odupiranja koja nam uliva hrabrost da se možemo meriti s prividnom svemoći prirode. Priroda se u našem estetskom sudu ne prosuđuje kao
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 124
uzvišena ukoliko izaziva strah, već zato što u nama izaziva našu moć da sve ono o čemu vodimo brigu (imovina, zdravlje, život) posmatramo kao malo, i da stoga silu prirode (kojoj smo u pogledu ovih dobara na svaki način potčinjeni) ne smatramo za neku takvu silu kojoj bi morali da se povinujemo čak i kad bi bila u pitanju naša najviša načela. Priroda se tu naziva uzvišenom zato što podstiče uobrazilju na prikazivanje onih slučajeva u kojima je duševnost u stanju da oseti vlastitu nadmoćnost svoje namene čak i nad prirodom. S obzirom na osećanje zadovoljstva svaki se predmet, ističe Kant, mora uvrstiti ili u ono što je prijatno, ili u ono što je lepo, ili u ono što je uzvišeno, ili u ono što je naprosto dobro. Prijatno kao oset koji u duševnosti izaziva mnoštvo nadražaja, može se objasniti samo pomoću kvantiteta; lepo zahteva predstavu izvesnog kvaliteta objekta koji se može objasniti i svesti na pojmove (mada se u estetskom sudu lepo ne svodi na pojmove) i ono nas kultiviše pošto u isto vreme uči da treba obratiti pažnju na svrhovitost u osećanju zadovoljstva. Uzvišeno se sastoji samo od relacije, u kojoj se ono što je čulno u predstavi prirode prosuđuje kao podesno za neku njegovu nadčulnu upotrebu. Dobro, prosuđeno subjektivno prema osećanju koje ono uliva (objekat moralnog osećanja) kao mogućnost određenja subjektovih moći predstavom jednog apsolutno prinudnog zakona, odlikuje se modalitetom jedne na pojmovima a priori zasnovane nužnosti koja u sebi ne sadrži samo pretenziju već i zapovest odobravanja za svakoga, i po sebi je potrebna, doduše ne za estetiku, već za čistu intelektualnu moć suđenja. * Kantovu koncepciju uzvišenog razviće potom Šiler koji u članku O uzvišenom (1793) piše da mi uzvišenim nazivamo onaj predmet pred čijom predstavom naša čulna
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 125
priroda oseća svoju ograničenost a umna priroda svoje prvenstvo, slobodu od svakog ograničenja; na taj način, to je predmet pred kojim se nalazimo fizički u neugodnom položaju, ali se moralno, posredstvom ideje, nad njim uzvišujemo. Idući dalje od Kanta Šiler nastoji da izgradi razliku teorijskog i praktično uzvišenog; prvo protivreči uslovima našeg postojanja a drugo protivreči uslovima naše svesti; teorijski veliko proširuje oblast naših manifestacija a praktično veliko /dinamički uzvišeno/ - našu moć. Pomenute ideje Kanta i Šilera naći će odjek kako kod filozofa nemačke klasične filozofije tako i u delima njihovih nastavljača; ovde će, iz sistemskih razloga biti ukazano na već ranije pominjani spis N. Hartmana koji na tragu Kanta i njegovih bitnih određenja, piše u svojoj Estetici kako uzvišeno srećemo u svim oblastima u kojima imamo posla s nečim izvanredno velikim ili nadmoćnim: u prirodi i u ljudskom životu, u mislima i u fantaziji. Ono postoji u raznim prirodnim fenomenima: u buri, u talasanju mora, u vodopadima, snežnim vrhovima planina, u pustinji, tišini ravnice, zvezdanom nebu; međutim, tu još nemamo posla s estetski uzvišenim. Osećanje uzvišenog (za razliku od osećanja lepog) okreće se više subjektu no objektu pa stoga uzvišeno postaje estetski uzvišeno zahvaljujući opažajućem i uživajućem stavu subjekta. Za estetski doživljaj je bitno da u njemu ne sme biti straha pred velikim i moćnim predmetima koji se sreću u prirodi, pa Kant podvlači da: "onaj ko se boji ne može stvoriti sud o uzvišenom u prirodi, kao što onaj ko je zaveden naklonošću i žudnjom ne može stvoriti sud o lepom". Uzvišeno postoji u ljudskom životu: onaj ko podnosi patnju i bol uzvišen je iznad patnje i bola; onaj ko žrtvuje život i zdravlje, uzvišen je iznad dobara mira i udobnosti. Tako, biti uzvišen, nema veze s osećajem uzvišenog; tu uzvišeno jednostavno postoji u osobi i to nije estetski, već Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|