Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 147
Pod uticajem tad iznova otkrivene Aristotelove Poetike počinju da se pišu traktati o komičnom (Mađi, 1550; Čintio, 1554), ili se pišu traktati u kojima se znatan prostor posvećuje komičnom (Robortelo); svi ti traktati slede Aristotela pa izuzetak nije Poetika Trisina gde se raščlanjuje složena priroda komičnog koje se pokazuje vezanim za čulno zadovoljstvo koje nastaje posmatranjem nečeg ružnog ili nesavršenog, dok se osećaj smeha vezuje za osećaj zavisti i nesavršenost čovekove prirode. Sve te teorije o prirodi komičnog biće dalje razvijane u XVII i XVIII stoleću. Za teoriju komičnog posebno je značajna teorija humora koju nalazimo kod Bena Džonsona koji pojmu
danas obično pridajemo. Humor, to je kod Džonsona crta karaktera koja dominira čovekom, strast koja dovedena do krajnosti može odvesti u nastranost i čudno ponašanje. Humor zato ne treba da se svede na smeh, već treba da rasvetli karakter čoveka. U XVII stoleću kategorija komičnog prelazi iz teorije drame u filozofiju, posebno kad se izlaže teorija afekata. O smehu kao fiziološkom afektu piše Dekart a Hobs u smehu nalazi jedan od oblika strasti. Smeh je strast koja izaziva radost i smeh za svoj izvor ima predstavu o našoj nadmoći i značenju. Uočljivo je da u antičko vreme, pa i u vreme renesanse nedostaje nešto vrlo važno: subjektivno naličje komičnog, uloga subjekta koji doživljava komiku; tek Hobs upozorava da "komično znači nastajanje nečeg neočekivanog, ali povezanog sa osećanjem sopstvene nadmoći"; ovde je istaknut značajan momenat "nastajanja neočekivanog", a ne to da neočekivano mora biti slabost, neka sitničavost u ljudskom ponašanju. Da bi nastalo smešno neophodna su dva momenta: jasnost i neočekivanost. Spinoza takođe smatra da smeh izaziva
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 148
osećaj zadovoljstva: smejanje je zadovoljstvo nastalo kao posledica toga što mi uobražavamo da je stvar koji ne vidimo nešto što zanemarujemo ili zapostavljamo. Za ovog filozofa veselost ne može biti beskonačna, dok je melanholija uvek ružna. Racionalistička filozofija je imala visok uticaj na estetiku klasicizma i sasvim je razumljivo što će se u to vreme prednost dati tragediji koja slika život heroja dok će komedija imati za posla sa svakodnevnim, i opisivaće ljude koje mi stalno imamo pred sobom. Smešni nedostaci aktera na sceni ne treba preterano da nas uzbuđuju, smatra opat Di Bo, jer bi u tim slučaju bilo otežano da ih prepoznamo kod sebe i da ih ispravljamo. U vreme prosvećanosti dolazi do odbacivanja ove stroge klasicističke hijerarhije tragičnog i komičnog i samim tim do širenja sfere komičnog koje dobija sve istaknutiju ulogu i u umetnosti i u životu. Tako, Šeftsberi rehabilituje komično u njegovim različitim oblicima ističući društveni značaj satire, ironije ili burleske, a Lesing smatra da komedija treba da ljude ispravlja smehom a ne porugom. Polazeći od psihološkog učinka komičnog Kant smatra da "u svemu što treba da izazove neki živ, grohotan smeh mora da se nalazi neka besmislica (dakle nešto što se po sebi razumu ne može dopadati). Smeh predstavlja jedan afekt koji poniče iz iznenadnog preobražaja napregnutog očekivanja u ništa" (Kant, 1975, 215). Značajno je, ističe Kant, da šala u svim slučajevima mora uvek u sebi da sadrži nešto što je u stanju da nas za jedan trenutak obmane (216); nešto dalje: "smejemo se bezazlenosti koja još ne ume da se pretvara, a ipak se isto tako radujemo prostoti prirode koja (...) osujećuje veštinu pretvaranja" (217). Među predstavnicima nemačke klasične filozofije najpreciznija i najplodotvornija određenja smešnog i komičnog nalazimo, razume se, kod Hegela. U onom delu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 149
svoje Estetike gde raspravlja o dramskoj umetnosti on prvo podvlači razliku smešnog i komičnog: "Smešan može postati svaki kontrast između suštinskog i njegove pojave, između namere i sredstva; to je jedna protivrečnost na osnovu koje se pojava ukida u samoj sebi i na osnovu koje se namera u svom ostvarivanju lišava svog cilja" (Hegel, 1970, III/605). Sa komičnim, smatra Hegel, stvar je složenija: "Ljudski poroci, na primer, ne predstavljaju ništa komično. O tome nam satira pruža jedan vrlo suvoparan dokaz, i to ukoliko su blistavije boje u kojima nam odslikava protivrečnost koja postoji između realnog sveta i onog kakav bi trebalo da daje plemeniti čovek. Isto tako, ni budalaštine, besmislice i ludorije, uzete po sebi i za sebe, ne moraju biti komične, mada im se mi smejemo. Uopšte uzev, može se reći da stvari kojima se ljudi smeju mogu biti tako suprotne da se ništa suprotnije ne da zamisliti. Ljude mogu da nasmeju najprostije i najbljutavije stvari, ali isto tako oni se često smeju i onome što je najvažnije i najdublje, samo ako se na njemu pokaže neka sasvim beznačajna strana koja stoji u protivrečnosti s njihovim navikama i svakodnevnim shvatanjima. (...) Međutim, što se tiče komičnog, za njega je potrebna beskrajno dobra volja i beskrajno samopouzdanje, potrebno je da je čovek iznad svoje vlastite protivrečnosti umesto da je zbog nje ogorčen i nesrećan; potrebni su blaženost i sreća subjektivnosti, koja sigurna u samu sebe, može da podnese poništavanje svojih ciljeva i njihovog realizovanja" (Hegel, 1970, III/605-6). Po shvatanju rodonačelnika psihoanalize, Sigmunda Frojdu (S. Freud, 1856-1939), koji se bavio dinamičkim i strukturnim problemima dosetke kao i komičnog kao fenomena, "komično se najpre pojav-ljuje kao nenadno otkriće proizašlo iz socijalnih odnosa među ljudima. Ono se nalazi kod osoba u njihovim pokretima, oblicima, postupcima i karakternim crtama, prvobitno samo u Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|