Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 150
telesnim a kasnije i u njihovim duševnim osobinama, odnosno u ispoljavanju tih osobina" (Frojd, 1976, 194). Frojd napominje da uz pomoć personifikacije komičnim mogu postati i životinje, mrtvi predmeti, kao i da komično može da se odvoji od neke osobe kad se sagleda uslov pod kojim ta osoba postaje komična. Postoji niz različitih sredstava da se neko ili nešto načini komičnim: podražavanje, prerušavanje, razotkrivanje, karikiranje, parodija, travestija i dr. Komično, smatra nadalje Frojd, jeste rezultat suviše velikog utroška energije i mi se nečem smejemo kad ga vidimo kao nešto preterano i necelishodno; međutim, mi se smejemo i u slučaju da je neko utrošio premalo energije, da je nešto shvatio prelako; to znači da je komično, zapravo, posledica razlike između dve investirane energije - posmatrača i komičnog objekta (Frojd, 1976, 200). Francuski filozof Anri Bergson (H. Bergson, 1859- 1941) znatno je uticao svojim poznatim spisom O smehu i na neke od Frojdovih analiza; već na početku on se ograđuje od pokušaja da da definiciju komičnog i smatra da ovu kategoriju treba posmatrati u njenom životu i razvoju. Bergson polazi od toga da (a) nema komičnog izvan onog što je čisto ljudsko; jedan pejzaž, ističe Bergson, "može biti lep, dražestan, divan, beznačajan ili ružan: ali nikada neće biti smešan. Smejaćemo se jednoj životinji, ali samo zato što ćemo u njoj otkriti držanje čoveka ili neki ljudski izraz. Smejaćemo se jednom šeširu; ali ono čemu ćemo se tada smejati nije parče čoje ili slame, već oblik koji su mu ljudi dali". To znači da je smeh isključivo ljudska osobina i da nastaje u čovekovom odnosu spram sveta stvari i drugih ljudi. Kao drugo svojstvo smeha Bergson ističe (b) ravnodušnost; smešno "može proizvesti uzburkanje samo pod uslovom da padne na veoma mirnu i ujedinjenu površinu duše: ravnodušnost je njegova prirodna sredina. Smeh nema većeg neprijatelja nego što je uzbuđenje. Neću
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 151
da kažem da se mi ne bi mogli smejati jednoj osobi koja nam pobuđuje, na primer, sažaljenje ili čak naklonost: samo onda treba, za nekoliko časaka zaboraviti tu naklonost, prigušiti to sažaljenje". Kao treći momenat smešnog Bergson ističe da je (c) smeh uvek smeh grupe. Čovek ne može uživati u smehu ako se oseti izdvojenim; smeh "uvek krije neku zadnju misao da se sporazume (...) zaveru sa ostalima koji se smeju, stvarnima ili zamišljenim" (Bergson, 1920, 2-6), a to znači da smeh podrazumeva zajednički život, on je neka vrsta društvenog gesta koji kažnjava svaku krutost u ponašanju, sve što je veštačko, neprirodno, usiljeno. Ako komično nastaje preokretanjem uzvišenog može se postaviti pitanje šta bi moglo biti njegovi granični fenomeni; Hartman navodi: ozbiljnost, napadnost, vređanje, dosada, banalno, promašivanje poente, vremenska ograničenost. Sam pak efekat komike zavisi od veličine već pomenutog "stropoštavanja u ništa". * Kao zasebne kategorije tragično i komično iščezavaju u novoj umetnosti; prisutne su samo u onoj meri u kojoj su znak onog što nestaje iz stvarnosti. Nimalo slučajno javlja se iznova na njihovoj granici pojam tragikomično. Ovaj pojam ne treba shvati kao mešavinu komičnog i tragičnog; radi se o vezivanju komike za ozbiljne načine ponašanja pa je samo tragično u pravoj tragikomici istovremeno komično i to tako da jedno ne ukida drugo, već se oba održavaju, po rečima Hartmana, u "iritirajućem identitetu". To su različite strane istog zbivanja koje se ne mogu odvojiti jedna od druge. Za tako nešto obično se kao primer navodi delo Kralj Lir koje počinje nesmotrenom odlukom Lira da svu vlast ispusti iz ruku i da se pri tome još da voditi dvoličnim uveravanjima - posledice su nesagledive i zaista tragične. Na pitanje: "kako se Šekspir mogao usuditi na tako nešto - u velikoj drami, u svoj širini?" Hartman daje sledeći
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 152
odgovor: zato što je, ipak, konačno sam život takav i zato što se on, pesnik, na taj način više približava životu nego li pesnici čiste tragedije. To zacelo ne mo-že svaki pesnik; pesnik za to mora imati veličinu, unutrašnju širinu, a, istovremeno, i jedinstvo i snagu sinteze, kojom čini razumljivim ono što je prividno iskrivljeno i nejedinstveno. Ali se Šekspir mogao usuditi na svoju sintezu zato što u životu uvek ima smešnih gluposti koje izazivaju tragične posledice. Na vezu tragičnog i komičnog već je ranije ukazao Hegel: "Na sredini između tragedije i komedije stoji jedna treća glavna vrsta dramske poezije, ali koja po svome značaju nije tako korenita, mada u njoj razlika između tragičnog i komičnog teži da se izgubi, ili se bar obe te strane, ne izolijući se kao potpuno suprotne jedna drugoj, približuju jedna drugoj i sačinjavaju konkretnu celinu" (Hegel, 1970, III/608). Dublje povezivanje tragičnog i komičnog shvatanja u jednu novu celinu, ističe na istom mestu Hegel," ne sastoji se u stavljanju tih suprotnosti jedne pored druge ili u njihovom preobraćanju jedne u drugu, već u takvom njihovom poravnanju, u kome se one uzajamno otupljuju. Umesto da dela u komičnoj izopačenosti, subjektivnost se ispunjava ozbiljnošću supstancijalnih odnosa i postojanih karaktera, dok tragična čvrstina volje omekšava a dubina sukoba se poravnava, i to u tom stepenu da izmirenje interesa i harmonično ujedinjenje ciljeva i individua postaju mogući (Hegel, 1970, III/609). * Sa raspadom metafizičke tradicije dolazi do krize lepog koja temelj ima u modernoj umetnosti pa se s pravom postavlja pitanje na koji se pojam estetika mora orijentisati budući da se još od 18. stoleća sužava oblast lepog time što se ovde pominjane kategorije nastoje da se distanciraju od Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|