Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 153
lepog. To novo mesto temeljenja estetike pokazuje se kao oblast estetskog iskustva. U XVIII stoleću estetsko iskustvo se shvata kao specifična forma saznanja koja stoji spram samoiskustva i iskustva sveta. U tadašnjoj antropološki orijentisanoj filozofiji čovekova čulno-estetska egzistencija po prvi put dospeva u središte diskusija (iako za tako nešto ima povoda već kod Aristotela (Met., 980a)). Estetski senzibilitet tada se suprotstavlja umu; kao indirektna kritika instrumentalne racionalnosti može se istaći Kantovo određenje estetskog stanja kao "slobodne igre moći predstavljanja" a samo je jedan korak odatle do Šilerovog shvatanja estetskog stanja kao celine ljudskosti. Na tragu ovakvih shvatanja i Ničeovog tumačenja estetskog iskustva kao instrumenta volje za moć naći će se u novo vreme i H. Markuze zalažući se za jedan utopijski horizont estetskog unutar kojeg se mogu razvijati čovekove materijalne i duhovne potrebe.
RUŽNO
Od samog početka postavlja se pitanje da li je ružno posebna estetička kategorija, ili je samo momenat lepog. Ako je reagovanje na ružnoću i estetsko, ružno još uvek ne bi moralo biti posebna kategorija već bi pre moglo biti tumačeno kao suprotnost, nedostatak lepog; ali, ako se tumači kao posebna kategorija koja stoji nasuprot lepog, onda bi trebalo pretpostaviti da mora postojati i neka estetička kategorija što stoji naspram uzvišenog kao njegova suprotnost, a o tako nečemu ipak ne govorimo. U istoriji estetike ružno se razmatra kao kategorija povezana s komičnim (Ciceron) ili uzvišenim a ponajpre s lepim. U antičko vreme ružno je negacija lepog i tu tezu prihvataju i hrišćanski mislioci; Avgustin o odnosu lepog i ružnog govori po analogiji dobra i zla: lepo se, ističe on,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 154
razmatra i odobrava samo po sebi a njemu suprotno je ružno. Mada je lepota univerzalna, neki njeni delovi, smatra Avgustin, mogu biti i ružni, pa "ako je nešto u pojedinosti i ružno, univerzum i dalje ostaje lep". Pseudo- Dionisije je ružno shvatao kao jednu od manifestacija zla, a Nikola Kuzanski kao nešto što nije sadržano u samom bivstvovanju već samo u svesti ljudi: ružno ne pripada carstvu lepog jer iz lepog može nastati samo lepo. U vreme renesanse Alberti u ružnom vidi nedostatak a Leonardo da "nije uvek dobro to što je lepo" i preporučuje slikarima da mešaju suprotnosti, lepo i ružno da bi u kontrastu s ružnim lepo još više došlo do izražaja. Problem ružnog je prisutan pri proučavanju dela H. Boša ili F. Goje, ali je teorijski on široko otvoren od vremena romantičara, posebno F. Šlegela, koji je isticao kako "lepo više nije vladajući princip u poeziji, pa mnoga od najboljih dela, bez sumnje služe predstavljanju ružnog"; ovo će shvatanje posebnu potvrdu dobiti potom u literaturi, od Bodlera i Lotreamona pa do Kafke i Sartra i niza dela savremene umetnosti za koja možemo kazati pre sve drugo no da su lepa. Za njih bismo ponajpre rekli da im je ružnoća kompoziciona, formalna i strukturalna karakteristika. Tako bi ružno moglo biti ono delo u kojem je umetnik u svojoj nameri tek delimično uspeo; ružan bi tada bio neuspeo umetnički izraz. Pravi problem u tumačenju ružnog nastaje kad moderni umetnici namerno nastoje da razbiju harmoniju dela, kad se nečasnim smatra svaki koherentan način mišljenja (Niče), kad se ističe da celovitost jeste neistina (Adorno), pa je tako svako harmonično delo neistinito. Postavlja se pitanje: kako se ružno može uvesti u umetnosti koje su područje lepog? Ovde nije reč o ružnom kao nečem neuspelom, već o ružnom kao konstitutivnoj kontrastnoj kategoriji, o ružnom kao relacionom članu u jednoj umetničkoj celini. Pitanje se postavlja o umetnički a
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 155
ne o prirodno ružnom, o čemu govori već Aristotel ukazujući da ima stvari koje ne gledamo rado u njihovoj prirodnoj stvarnosti, ali kad su naročito brižljivo naslikane onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, kao na primer oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca (Poet., 1448b, 8-14). Lesing je na tragu čuvenog i upravo citiranog Aristotelog spisa pisao da lepa umetnost pokazuje svoju izvrsnost u tome što lepo opisuje stvari koje bi u prirodi bile ružne ili nepodnošljive, a Kant je isticao da čak i prikaz zlog i ružnog može i mora biti lep ako se predmet posmatra samo estetski (jer inače izaziva ili neukusnost ili gađenje). Gete je govorio da se obrazovan čovek sa odvratnošću okreće od onog što je nisko i nemoralno, ali je zadivljen kad mu se pruži na takav način da to ne može odbaciti, da je štaviše prinuđen da to sa uživanjem primi. Ružno postaje jedno od centralnih pitanja estetike tek u drugoj polovini 19. stoleća (A. Ruge, M. Šasler. F.-T. Fišer, K. Rozenkranc) kad se hoće pokazati da je reč o jednoj zasebnoj kategoriji a ne tek o negaciji lepog. Tako, autor ranije već pomenute knjige Estetika ružnog (1855), sledbenik i biograf Hegela kao i izdavač Kantovih dela, Karl Rozenkranc (K. Rosenkranz, 1805-1879), analizira prirodu i izvore ružnog dokazujući kako je ovo identično sa zlim; verovao je kako ima epoha u kojima se usled fizičke i psihičke pokvarenosti ne može shvatiti istinito i lepo, ali se hoće uživati u umetnosti, da bi se zagolicali otupeli nervi tada se sastavlja ono što je nečuveno, disparatno, protivrečno. Dezintegracija duhova hrani se ružnim pošto ono za te duhove postaje ideal njihovih negativnih stanja. Tako pojam ružnog biva uvek iznova aktuelan u prelaznim vremenima kao što je i ovo naše (Damnjanović, 1976, 99- 114).
U pripremnim radovima za spis Estetička teorija T. Adorno piše sledeće: "Ima veoma malo jednostavno ružnog; Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|