Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 162
koje se pripisuju ljupkom imaju s njim samo formalne veze. Ako bismo ipak hteli da rezimiramo dosadašnje izlaganje o ovom pojmu, onda bismo se mogli složiti s Hartmanom da se za ljupko može reći kako ono ostavlja utisak i to privlačan utisak, da se ono kreće u polju čulnog i nalazi se u području slikarskog. Za razliku od uzvišenog koje se vezuje za dublje slojeve ljupko se nalazi u površinskim slojevima; ono se vezuje za sloj koji se nalazi neposredno iza prednjeg plana, vezuje se za sloj kretanja i mimike lica, za njihovo spoljnje držanje i način govora. To je onaj sloj koji se ostvaruje u glumi zato što se neposredno obraća čulima, čulnoj fantaziji. Ako se u prvi mah čini da se uzvišenost (koju odlikuju važnost, oporost i strogost) i ljupkost (koju odlikuju lakoća, blagost i nežnost) isključuju, to ne mora biti uvek tako: uzvišenost i ljupkost se u čoveku mogu ukrstiti jer nešto može biti u svojoj dubini uzvišeno a na površini ljupko. Ako se na ljupkom previše insistira, tada se, upozorava Hartman, zapada u kič. Dešava se da umetnici hoće s dražesnim i privlačnim da načine nešto veliko i tako ih pojačavaju preko njihovih granica da više nisu životno istiniti; tada se ljupko preobraća u svoju suprotnost: ono više ne privlači, jer nije ubedljivo a nije ubedljivo jer više nije autentično. Dirljivo tada prelazi u otužno, a blago i slatko u sladunjavo; snažna osećanja prelaze u sentimentalnost. Ako je ovo preterivanje drastično onda umesto umetničkog dela imamo kič kao njegovu karikaturu. Kič je unutrašnje iskliznuće umetničkog htenja koje nema sredstava da se oblikuje, ali to nasilno nastoji; kič je opasan i razoran zato što ostaje neproziran za onog ko sam nema sigurno osećanje za formu i meru. Kič ugrožava ono što je ljupko i njemu srodno, ali ne ugrožava i uzvišeno, jer gde se uzvišeno pogrešno upotrebljava ono zapada u komiku i dosadu. Ljupko je zato više izloženo diletantizmu, pokušajima izvođenja sa nedovoljnom veštinom; ono je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 163
manje zaštićeno od zloupotrebe onog što je spoljašnje i što se relativno može naučiti u umetnostima, jer upravo sa onim što se da naučiti mogu se činiti zloupotrebe. **
Pojam kiča (iako taj termin ima nejasno poreklo) javlja se u prvo vreme u slikarstvu kao oznaka nedovoljno čiste slikarske veštine; manifestuje se u nesposobnosti da se ono vidljivo zaista izvorno shvati. Tako se nedovoljna veština viđenja zamenjuje plitkim, veštački izmišljenim kontrastima boja koje deluju neprirodno, sladunjavo i površno, piše Hartman (1968, 461-476). Sam pojam, kao što je rečeno, ima nejasno poreklo, pa tako neki autori pojam kiča dovode u vezu s engleskom rečju sketch, ili nemačkim glagolom kitschen; tako, savremeni nemački teoretičar Ludvig Gic smatra da je "kič, šund, prevashodno u upotrebi kod slikara, poreklom iz Minhena (sedamdesetih godina prošloga veka). Kad je ovde anglo-američkim kupcima neka slika bila preskupa naručivali bi samo njenu skicu a sketch. (...) Ovoj teoriji, zasnovanoj na ličnom sećanju Avenarijusa, konkurišu još dve druge: kitschen - gomilati blato sa ulice, i kitschen - nov nameštaj preparirati tako da izgleda kao star. Moguće je da je s jednom od ove tri etimologije povezan i glagol (etwas) verkitschen - prodati nešto jeftino" (Gic, 1990, 23). Teškoća u pokušajima da se odredi pojam kiča bila bi pre svega u tome što se ovaj pojam nije zadržao samo u oblasti likovnih umetnosti već se proširio i na sve druge oblasti umetnosti i života, i kad se započelo s utvrđivanjem njegovih osnovnih svojstava lako se pokazalo kako se kič nalazi u svim vremenima, da je kič zapravo star koliko i umetnost, pa se poput nekih teoretičara (F. Karpfen) može govoriti o "kiču u geniju". Iako istorijski nema nijednog dovoljno jasnog pojma kiča, sam fenomen kiča, premda izuzetno prisutan, do te mere je neodrediv i neuhvatljiv da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 164
to čini ozbiljnu teškoću u pokušajima razgraničavanja umetnosti i ne-umetnosti. "Protivrečnosti, ističe Gic, po- sebno izbijaju na videlo kad o tome šta kič jeste valja odlučivati na osnovu ma kakvog objektivnog kanona prave umetnosti, budući da se istovremeno, na paradoksalan način, kičerska svojstva jednog proizvoda demonstriraju upravo na njegovoj konvencionalnosti, epigonstvu i manirizmu" (Gic, 1990, 29). Nastojeći da prevlada shvatanje kako je kič samo izraz umetničke slabosti, neko estetsko zastranjivanje ili dekorativni neuspeh, pomenuti autor, u knjizi Fenomenologija kiča, smatra da ukazivanjem samo na tehniku ne bismo mogli da odredimo razliku izmežu umetnosti i kiča već i stoga što tehnika jednako može biti u službi i umetnosti i kiča; Gic smatra da pošto se kič javlja kao pseudo-umetnost dodatnu teškoću čini i to što je neophodno prethodno odrediti šta je zapravo umetnost, te bi kič trebalo rastumačiti njim samim a ne suprotstavljanjem pseudo-umetnosti i "prave" umetnosti, budući da i proizvodi kiča pretenduju na to da budu proglašeni umetničkim delima. Čini se da, složimo li se sa osnovnom tezom Gica, do pojma kiča ne moželo doći analitičkim putem, prostom analizom kič-proizvoda, ili, lokalizovanjem kiča u sferi estetskog uopšte, već tematizovanjem "kičerskog sloja" kao antropološkog problema (Gic, 1990, 26), polazeći od opisa ne dela, već samog kič-doživljaja, pri čemu se kič pokazuje kao izraz (i posledica) određenog životnog stava. Zato u pomenutoj knjizi Gic s pravom citira odlomak iz jednog predavanja Hermana Broha a koji bi mogao biti moto i njegovog spisa: "Kič niti bi se pojavio, niti bi se održao da ne postoji kičlija, čovek koji voli kič i koji je spreman da bude njegov producent, stvarajući ga, i njegov konzument kupujući ga i plaćajući za njega visoku cenu. Umetnost, shvaćena u najširem smislu, uvek je odraz odgovarajućeg čoveka, pa ako je kič laž - kao što se to često i s pravom Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|