Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 186
da "nema takvog sistema umetnosti koji bi zadovoljio sve zahteve, od daljih klasifikacija umetnosti (kao ni estetičkih kategorija, o čemu smo govorili u prethodnom poglavlju) nije se odustalo: Johanes Folkelt (J. Volkelt, 1848-1930) je razlikovao predmetne i nepredmetne umetnosti, fon Vize je umetnosti delio na likovne, zvučne i pokretne umetnosti, a psiholog Osvald Kilpe na optičke, akustičke i optičkoakustičke. U Francuskoj je između dva svetska rata Alen (Alain, 1868-1951) razlikovao društvene i samotničke umetnosti, a Etjen Surio (E. Souriau, 1892-1962) likovne i ritmičke. Suzana Langer (S. Langer, 1895) je pokušala da umetnosti podeli po vrsti iluzije koju proizvode, a Tomas Manro (T. Munro, 1897) na geometrijske i biometričke (tj. one koje operišu geometrijskim ili živim oblicima). Svi ovi pokušaji klasifikacije umetnosti pokazuju u kojoj meri je problematično svako određenje obima umetnosti, jer čini se otvorenim pitanje koje smo gore već istakli: da li je umetnost proizvođenje lepog, podražavanje, stvaranje oblika, ekspresija, izazivanje doživljaja, izazivanje potresa, konačno, da li je umetnost u umetnikovom stavu, ili je reč o otvorenom (pa tako i nedefinljivom) pojmu (Tatarkjevič, 1980, 55-76). Nije nimalo slučajno što uvek iznova dospevamo do problema definisanja umetnosti; može se reći da u definicijama odista ne oskudevamo; umetnost je dosad određivana kao "imitacija prirode" (kod Grka), kao "forma odražavanja i saznavanja stvarnosti" (Leonardo), "slobodna i bezinteresna delatnost" (Kant), "oblik samosvesti duha i objektivizacije čoveka" (Hegel), "stvaranje po principima lepote" (Marks), "svesna iluzija ili obmana" (C. Lang), "introjekcija ili projekcija osećanja" (T. Lips), "indirektno zadovoljavanje potisnutih želja" (S. Frojd), "smisaoni fenomen, odnosno simbol" (S. Langer), "jezik kojim se saopštavaju vrednosti" (Č. Moris), "način ispoljavanja
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 187
samosvesti čovečanstva" (Đ. Lukač), "poruka koju prenosi informacija" (A. Mol) /Vazquez, 1982/3, 136-57/. Kao što se zapaža raznolikost definicija umetnosti na teorijskom planu, tako se raznolikost oseća i na planu umetničke prakse (a) kroz nastajanje i nestajanje umetničkih pravaca, pokreta i stilova u vremenu, i (b) kroz različitost posebnih umetnosti kao i posebnih umetničkih dela (u okviru jedne umetnosti). Stoga savremeni estetičar Adolfo Sančez Vaskez ističe da "danas više nije moguće svoditi umetnost na jedan istorijski oblik, kao što se to činilo u prošlosti stavlja-njem znaka jednakosti između moderne umetnosti i klasične, odnosno klasicističke umetnosti" (Vaskez, 1977, 137), pa jedna definicija umetnosti danas mora polaziti od raznovrsnog pesničkog iskustva i sadašnjosti i prošlosti. Dakle, nije problem u tome da li je jedna definicija umetnosti moguća, već u tome što su sve ranije definicije, proglašavajući jednu osobinu suštinskom za svu umetnost dovodile do toga da se pojam umetnosti zatvori i time dovede u protivrečnost sa postojećom umetničkom praksom. Neki autori, poput australijskog filozofa Džona Pasmora (J.A. Passmore, 1914), smatrali su da "sve nevolje estetike potiču otuda što ona pokušava da konstruiše svoj nepostojeći predmet - umetnost", pa se stoga zaključuje da ne postoji estetika jer nema svoj predmet istraživanja, i to zato što "nema estetskih svojstava koja su zajednička svim vrednim umetničkim delima." Ono što bi po Pasmoru bilo zajedničko svim delima jeste jedan "estetski način posmatranja stvari" (141). Sva teškoća definisanja umetnosti sastojala bi se dakle u saznanju da je nemoguće dospeti do skrivene suštine koja bi se mogla prepoznati u svim umetničkim delima. Tako prepoznavanje postaje kriterijum. Neko je delo umetničko ukoliko u njemu prepoznajemo elemente
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 188
ranijih dela. Delo je delo u onoj meri u kojoj "liči" a ne u kojoj se "razlikuje". Ali isključivanjem različitog, novog, originalnog, isklju-čuje se sve što je specifično za određeno delo. To nas vodi zaključku da bi insistiranja na samo jednoj premda suštinskoj osobini dela nužno vodilo tradicionalnoj definiciji umetnosti. Ako pojam umetnosti mora da bude otvoren, onda se ta otvorenost - shvaćena kao "stalni proces stvaranja, nastajanja novih pokreta, pravaca, stilova i novih umetničkih dela, jedinstvenih i neponovljivih - nalazi se u samoj biti umetnosti." Tako se otvorenost pokazuje kao suštinska osobina umetnosti (152). I dok nauke proizvode pojmove kojima se razumeva stvarnost, umetnost kao umetničko stvaralaštvo, kao stvaralačka delatnost jeste "proces uobličavanja date materije u kojoj se opredmećuju i kristalizuju neka ljudska svojstva". A.S. Vaskez predlaže sledeću definiciju umetnosti: "Umetnost je ljudska praktična stvaralačka delatnost pomoću koje se proizvodi određeni materijalni, čulni predmet, koji, zahvaljujući formi koju poprima data materija, izražava i saopštava duhovni sadržaj objektivizovan, opredmećen u pomenutom proizvodu, tj. umetničkom delu, sadržaj koji ispoljava određen odnos prema stvarnosti" (154). U ovoj definiciji nalazimo otvoren pojam umetnosti kao otvorene stvarnosti, jer, kako autor ističe, nije težište na tome šta je umetnost u jednom istorijskom periodu, već šta je umetnost u celini.
U prvoj verziji uvoda u Kritiku moći suđenja Imanuela Kanta nailazimo na ideju o prirodi kao umetnosti koja za organon svog tumačenja ima jednu, kako on kaže "tehniku prirode u pogledu njenih posebnih zakona, a čiji pojam ne zasniva nikakvu teoriju i, isto kao ni logika, ne Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|