Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 180
preneo (u svom spisu Protrepticus, 14) slavni lekar iz II stoleća Galen. Retoričar Kvintilijan je razlikovao praktične umetnosti (muzika i ples) i poietičke umetnosti (arhitektura i slikarstvo), dok je Ciceron umetnosti delio na više (politika i vojne umetnosti), srednje (nauke, poezija, govorništvo) i manje umetnosti (slikarstvo, vajarstvo, muzika, scenska umetnost, atletika). Plotin je umetnosti delio s obzirom na to da li (1) izrađuju fizičke predmete (arhitektura), (2) sarađuju sa prirodom (medicina, ratarstvo), (3) podražavaju prirodu (slikarstvo), (4) ulepšavaju i ukrašavaju (retorika, politika /ulepšavanje ljudskog delovanja/) ili su to (5) čisto duhovne umetnosti (geometrija). Vidimo da su lepe umetnosti po shvatanju Plotina razdvojene i da spadaju delom u prvu a delom u treću grupu. Zapaža se da sve ove klasifikacije počivaju na različitim principima i da se pri podeli umetnosti polazi od toga koja je svrha svake od njih, kako se odnosi prema ili fizičkom naporu koji se primenjuje pri izradi umetničkih tvorevina; ponekad se uzima u obzir vrednost umetnosti, odnosno, stepen njene produhovljenosti. Ove podele istovremeno svedoče i o tome da se u doba antike umetnost ne vidi kao nešto bitno različito od zanata; takođe, jasno je da ove sistematizacije nastaju u času kad se hoće definisati umetnost a kako se menja obim njenog pojma, tako se menja i podela umetnosti. Antički pojam umetnosti nastavlja da živi i u srednjem veku: umetnost se shvata kao pravilan pojam o stvarima koje treba da budu proizvedene, pa je stoga bila najrasprostranjenija antička podela umetnosti na slobodne i proste, ali sada s tom razlikom što su proste umetnosti postale cenjenije, te se zovu mehaničkim; ova podela je imala praktičnu, vaspitnu ulogu i činila je osnovu programa obrazovanja. Upražnjavanjem slobodnih umetnosti obrazovao se život dostojan slobodnog čoveka (koji je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 181
raspolagao slobodnim vremenom), dok su mehaničke umetnosti bile delatnost ljudi skučenog duha, ljudi koji "zarađuju hleb u znoju lica svoga". Slobodne umetnosti se dele na trivijum (gramatika, retorika, dijalektika) i kvadrivijum (aritmetika, geometrija, astronomija i muzika); umetnosti prve grupe se još zovu racionalne (ili trivijalne, jer ih ima tri), a druge realne (ili kvadrivijalne). Važno je podvući da su to bile nauke a ne umetnosti u današnjem smislu ove reči. Mehaničke umetnosti obuhvataju umetnost izrade odeće, građenja skloništa i oružja, pribavljanja hrane, lečenja, zatim umetnost razmene dobara, odbrane od neprijatelja, transporta. Hugo od svetog Viktora kaže da sledbenici mehaničkih umetnosti moraju pozajmljivati svoj materijal od prirode, dok se ljudi koji se bave slobodnim umetnostima opravdano nazivaju "slobodnim", bilo zato što traže slobodu uma u mišljenju, ili zato što su to obično plemići (Gilbert- Kun, 1969, 136). Od svih tih umetnosti mi bismo danas kao umetnost najpre videli muziku; ali u ono vreme muzika nije teorija komponovanja, sviranja ili pevanja, već je učenje o harmoniji u pitagorejskom smislu. S druge strane, poezija, sve do vremena renesanse nije umetnost, već veština bliska prorokovanju, a često i takmac filozofiji jer je poput nje pretendovala na istinu. U srednjem veku bilo je pokušaja da se naspram sedam slobodnih stavi isti broj mehaničkih umetnosti; razume se, nisu mogle biti pobrojane sve mehaničke umetnosti (kojih je bilo mnogo više) već one za život najvažnije - tako se i desilo da se na tom spisku ne nađu umetnosti kao što su slikarstvo ili vajarstvo (a kojima mesta nije bilo među slobodnim umetnostima budući da behu rad ruku), ali da tu pre budu pomenuti lov, pomorstvo, poljoprivreda ili medicina.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 182
Do preokreta dolazi u doba renesanse; kako se i tada umetnost shvatala kao pravilo proizvodnje (Fičino), izgleda čudno da ipak dolazi do promene u podeli umetnosti, posebno kad znamo da renesansa sa klasičnim pojmom umetnosti preuzima od antike i klasične podele umetnosti (podele Platona, Cicerona, Galena); do promene dolazi usled promene društvenog položaja arhitekata, vajara, pesnika, slikara, muzičara; slikarstvo i poezija se od skromnih zanata uzdižu na stepen slobodnih profesija. K. Gilbert konstatuje kako "tu promenu ilustruje Albertijev (1404- 1472) esej o slikarstvu, napisan, kako on izjavljuje, da bi uzdigao tu umetnost iznad njenog niskog položaja zanata na položaj branioca i predstavnika savremene misli. Mišljenje Mikelanđelovog oca i stričeva, koji su smatrali da su osramoćeni time što mladi član njihove porodice više voli da crta nego da se podvrgne normalnom književnom obrazovanju, tipično je za stav koji je tada nastajao. U svojim kasnijim godinama Mikelanđelo je pisao svom bratu Lionardu da ne dopusti više svešteniku da mu pisma stavlja na adresu Michelangelo scultore, jer ga taj epitet svrstava u isti red sa vlasnicima zanatskih radnji. On ne prima više porudžbine sa takvim naslovom, nego one na kojima ga oslovljavaju prosto Mikelanđelo Buonaroti" (Gilbert-Kun, 1969, 142-3). Tako počinje da se stvara svest o tome da delatnosti kojima se pomenuti umetnici bave zauzimaju posebno mesto u sistemu umetnosti te to onda zahteva i posebnu klasifikaciju istih. Da bi se ove umetnosti mogle izdvojiti u jednu posebnu grupu, bilo je potrebno utvrditi šta ih spaja; engleski filozof Frensis Bekon (F. Bacon, 1561-1626) je na prelazu XVI u XVII stoleće sva umeća podelio s obzirom na to da li se oslanjaju na razum (nauke), pamćenje (istorija) ili maštu (umetnosti). U umenja koja se oslanjaju na maštu on ubraja samo pesništvo (do tog časa često i nipodaštavano, Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|