Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 204
ukazuje na mogućnost "iskakanja iz sveta tehnike", a to je moguće ako se oslobodimo opsednutosti sadašnjošću, ako se oslobodimo prisutnih stvari koje u njihovom totalitetu identifikujemo s jedinom stvarnošću. To je moguće za mišljenje koje ide napred i "koje gleda prema onom što nam se približava kao zov suštine identiteta čoveka i bivstvovanja". Zato se bit tehnike može opisati kao područje istine. Techne kao način istine ukazuje na ono što se ne pro- izvodi samo po sebi, već na ono što je poiesis s obzirom na četiri pro-pusta /Ver-an-lassen/. Techne je tako pro-iz- nošenje, ona je poietična, vezana za stvaranje; to znači da tehnika ne teži samo isporučivanju nečeg, već akumulaciji, gomilanju stvorenog koje je posledica oslobađanja prirodne energije. Pitanje o biti tehnike pitanje je o biti same biti koja ostaje najduže skrivena, ne samo u slučaju tehnike. Bit tehnike se Hajdegeru ne pokazuje kao nešto tehničko, mašinsko, već kao po-stav /Ge-stell/, kao način po kojem se ono što je stvarno razotkriva kao stanje, drugim rečima: po- stav je zajednički izvor prirodne nauke i tehnike; iza ovog u prvi mah neobičnog izraza krije se naziv za skup izazova koji čoveka i bivstvovanje stavljaju jedno spram drugog tako da se oni uzajamno po-stavljaju; tu se, dakle, radi o načinu na koji se jedno spram drugog odnose čovek i bivstvovanje u svetu tehnike, i tu leži opasnost: ona nije u tehnici već u tajni njene biti. Ako je, piše Hajdeger u spisu Obrat /Die Kehre/, bit tehnike bivstvovanje samo, onda se tehnika ne može pokoriti golim ljudskim činom; nju čovek ne može nadvladati jer, to bi značilo da je on gospodar bivstvovanja (Heidegger, 1972, 126). Ako se techne nekad pokazivala kao proiznošenje istine u sjaju onog što sija, onda je ona označavala pro-iz- vođenje istinitog u lepo i ona je, kako već Hajdeger ukazuje, bila poiesis. Raskrivanje se zbivalo u umetnosti, pa upravo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 205
u ovoj treba tražiti bit tehnike; u biti tehnike učestvuje i sama tehnika, ali se obratno ne može reći. Tako se tehnika isprečuje na putu kad god se hoće dospeti sa one strane zaborava. Razlika između techne i tehnike ogleda se u tome što prva služi zadovoljavanju elementarnih čovekovih potreba, ona je delanje koje za posledicu ima pojavljivanje stvari koje od ranije postoje, pa je tako rad u antičko doba shvaćen kao oblikovanje nekog prirodnog materijala koje pretpostavlja postojanje ideje prema kojoj se delatnost upravlja. U drugom slučaju problem nastaje kad se uviđa da rad ne može biti određen idejama već se može stvoriti nešto potpuno novo. Možda će se u prvi mah učiniti paradoksalnim ako se kaže da je Finkov odnos prema umetnosti u velikoj meri određen osnovnim Platonovim stavom; setimo li se onog čuvenog mesta iz Države gde se kaže da Daleko od istine
umetnost (mimesis) ne može proizvesti eidos kao ideju, tj. da ne može proizvesti bivstvovanje bivstvujućeg kao physis, biva jasno da je umetnost podređena u odnosu na samootkrivanje bivstvovanja, u odnosu na iz-stavljanje bivstvovanja u neskrivenosti, u aletheia. Platon pravo bivstvujuće (eidos) uvek označava sa on tei aletheiai i iz ovog Hajdeger s pravom želi da dokaže u svom spisu o Ničeu da u osnovi Platonovog shvatanja umetnosti
Odbacujući nepokretnost i statičnost, polazeći od povezanosti rada i vladavine koji poprimaju planetarnu, kosmičku dimenziju, Fink odbacuje sve unapred dato što bi bilo uzor i vodilja i insistira na čovekovom vlastitom stvaralaštvu koje počiva na neprestanoj promeni pa tu nalazimo jedno drugačije shvatanja tehnike od onog Hajdegerovog: naspram apokaliptičnog shvatanja tehnike (i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 206
politike) koje je bilo posledica jedne statične metafizičke predstave o bivstvovanju Fink smatra da će "nova dinamička stvarnost čoveka koji sam sebe proizvodi proisteći upravo iz odsutnosti svih demona i bogova, iz čovekove kosmičke usamljenosti". Ako je u umetnosti video činjenje (mimesis) u kojem se podražava uzorno a što onda podrazumeva predstavljanje na način nečeg drugog, Fink je imao razloga da umetnost stavi u drugi plan svojih interesovanja. Možda je upravo insistiranjem na prvenstvu stvaranja kao stvaranja i njegovoj ne-metafizičkoj osnovi Fink došao do zaključka da nema bitne razlike između ne-stvaralačkog i stvaralačkog načina proizvođenja. Ovakvo jedno tumačenje svakako je bliže današnjim postmodernim tumačenjima umetnosti koja pojam stvaranja zadrža-vaju u prvom planu a da pritom u izvesnoj meri gube sam pojam u-metnosti. S druge strane Hajdegerov tradicionalistički pristup tehnici možda ima i neke prednosti jer omogućuje da se umetničko stvaranje sagleda kao jedno specifično stvaranje i da se tako sačuva oblast umetnosti kao regija od izuzetnog značaja budući da odluka o Hegelovom ključnom stavu s početka njegove
**
Više je no očigledno da priroda onog umetničkog umetnosti ostaje trajna zagonetka; to istovremeno ne znači da se ona ne može racionalno tematizovati i to čak i onda ako znamo da se u većini slučajeva dospeva do negativnog odgovora. Uz svo nastojanje moderne umetnosti čiji smo svedoci na kraju ovog stoleća da iz svoje sfere isključi problem vrednovanja dela, i da ova istovremeno približi svetu običnih stvari a s tendencijom da se granica između te dve oblasti što više relativizuje, moguće bi možda bilo da se takvom stanovištu suprotstavi teza o neophodnosti identifikovanja metafizičke atmosfere u koju su uronjena
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|