Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 198
omogućuje sve ostalo; u tom slučaju tehnika, kao udes raskrivanja, zakriva svoju bit koja je istina i trajanje istovremeno. Kako tehničko delo nije ništa drugo do delo koje čini čovek (pri čemu se proizvodi čoveka razlikuju od proizvoda prirode), Grci su razlikovali Physei Onta od Techne Onta, tj. razlikovali su proizvode prirode (mnoštvo bivstvujućih, pojedinačne stvari) od ljudskih proizvoda (kuće, odeća, hrana, polis) i nije slučajno da se politika, imajući ontološki primat u sklopu ostalih ljudskih produkata, može razumeti samo u svetlu tehnike; Fink pritom primećuje da ako se danas tehnika hoće utemeljiti u politici i ako se politika objašnjava tehničkim kategorijama, mora doći do nesporazuma ne samo kad je reč o biti i načinu postojanja političkog stvaranja, već u jednakoj meri dolazi do nesporazuma i kad je reč o biti i načinu postojanja tehnike utemelje-ne u politici (Fink, 1974, 88). "Tehničar" danas više nije individuum; s druge strane, ego je univerzalizovan; po mišljenju Akselosa, čovečanstvo postaje subjekt, a sve ostalo objekt. No, može li se unutar tog subjekt-objekt-odnosa i dalje misliti? Tehnika kao unutrašnji pokretač istorije koja u moderno vreme postaje istorija sveta, omogućuje čoveku da zagospodari bivstvovanjem u celini: subjekt i objekt spajaju se u procesu proizvodnje, ali, šta biva sa čovekom? Tehnika, upozorava Hajdeger, preti da izmakne čovekovoj vlasti (Heidegger, 1967, 7), ona je neka osobita, opasna, teško razumljiva sila. Ako nije samo sredstvo, pitanje je kako se njom uopšte može gospodariti? Tehnika se pokazuje kao od čoveka osamostaljena moć utemeljena u bivstvovanju, kao sam način bivstvovanja. Za razliku od Hajdegera, Fink tehniku povezuje s ljudskim radom a kao opasnosti našega vremena vidi čovekove proizvode; čisto prirodno stanje čoveka je njegova
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 199
tehnička i politička moć proizvođenja (koje je neuporedivo s bilo čim u kosmosu), te se fenomeni tehnike i rada pokazuju kao odlučujući i određujući za filozofiranje našeg vremena što se, ostajući kod bitnog, pita za bit ovih fenomena; istovremeno, čovek kao deo prirode jeste radnik, onaj koji preoblikuje i koji sam biva preoblikovan. Tehnika nije onaj elemenat koji razara čoveka već je, kao i politika, način ispoljavanja čovekovih stvaralačkih moći. Samerajući svet čovek i sebe podvodi pod moć merenja te se istovremeno pokazuje i kao merilac i kao predmet merenja. Moderna tehnika ovladavajući prirodom, ovladava i čovekom koji još uvek želi da sebi podredi prirodu nalazeći se u stalnoj opasnosti da podređujući padne pod moć podređivanja, da sam, bez moći kontrole, postane predmet među predmetima. Čovek gradi tehničku kulturu, ali mu tehnika određuje i radni dan i praznik; on živi u komforu, egzistira na potrošački način, a da ustvari ne shvata šta se s njim zapravo dešava; tako, po rečima Finka, imamo jedan vid analfabetizma, a i slepost za tehniku ne shvatimo li je na bitno problematičan način, preti da ostanemo bez onog što su ranije epohe određivale rečima istina, sloboda, lepota (Fink, 1967, 98-9). Samo problematizovanje tehnike, tj. postavljanje pitanja tehnike, pokazuje se važnijim od svakog pozitivnog odgovora: postavljanje pitanja uvodi u upitnost i omogućuje da se mišljenjem razlike tehnike i njene suštine ostane na putu pitanja, da se ostaje u trajnoj zapitanosti. Budući da se kao lik istine tehnika temelji u povesti metafizike (Heidegger, 1967, 171), možemo sebi u zadatak uvek iznova postaviti promišljanje biti tehnike, jer i danas se o njoj, po rečima Hajdegera, mnogo piše ali malo misli. Pitajući o biti tehnike mi iznosimo na videlo naš odnos prema njenoj biti. Bit moderne tehnike, kako kaže Hajdeger pokazuje se u onom što on naziva po-stav /Ge-stell/
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 200
(Heidegger, 1967, 23). Ova reč što aludira oblikom na zakon /Gesetz/ označava onu vrstu raskrivanja /Entbergen/ koja vlada u suštini moderne tehnike a da sama nije nešto tehničko. To je moguće stoga što se sa pojavom modernog doba promenio karakter tehnike: ona više nema smisao antičke techne kao poiesisa koji Hajdeger određuje kao pro- iz-vođenje koje je Ereignis što nastaje kad skriveno stupi u neskrivenost na način raskrivanja za koje su Grci koristili izraz aletheia. Ako je nekad vlast bila moćno oblikovanje čovekovog zajedničkog života, a rad dnevno ophođenje sa prirodom, sada se proizvođenje pokazuje kao stvaranje koje nije unapred određeno onim što se stvara, već stvoreno pokazuje svoje granice samo u stvaralačkom činu, u pravljenju, a ne u prethodnom uvidu (Fink, 1966, 14). Moderni rad, a to isto važi i na planu tehnike, ne završava se u samostalnim predmetima, već se po mišljenju Finka odvija bez predaha i teži samonastavljanju procesa. Proizvod postaje proizvodni proces, te moć biva određena delovanjem proizvodnih snaga, a ne nagomilavanjem proizvoda (Fink, 1966, 15). Stoga bi Finkov zaključak glasio da u tehničkom razdoblju država mora postati državom radnika, jer vreme neradnika i radnika bez vlasti bliži se kraju. Delatno proizvođenje pokazuje se kao jedina realnost, proizvođači postaju stvarna moć, jer je njihova mogućnost rada. "Radnici moraju vladati jer osim rada ne postoji nijedna druga istinska ljudska snaga - rad je sam postao sila i bogatstvo" (Fink, 1966, 19). Zato u vreme tehnike država mora biti država radnika, država onih koji proizvode, država kao vladavina radnika; zato politiku možemo shvatiti samo kao tehnokratsku tvorevinu. Ako se danas kritikuje Marksov pojam proletarijata i njegovo shvatanje revolucije kao emancipacije, to je samo stoga što on, kako to Fink izvanredno primećuje, nije ispravno Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|