Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 192
blizini običnih stvari, da mišljenje uvek polazi od onog što je najbliže i nastoji da u njegovoj blizini najduže ostane, biće samorazumljivo da u svako doba čovek ima drugačije kuće, oružje, oruđa, pa je u prvi mah čudno pitanje: da li su mašine koje na svakom koraku srećemo samo sadašnje forme tih večitih stvari, ili rezultat dugog istorijskog puta koji našu (mašinama ugroženu) epohu vezuje za Homera? Koliko dugo mi sebe promišljamo iz našeg porekla toliko dugo mašine shvatamo samo kao čiste kasne forme oruđa, a modernu tehniku (samo) kao potomka antičke techne (Fink, 1965, 9), ne opažajući kako se s njenom pojavom dešava nešto dosad neiskušano. Techne kod Grka jeste ljudska delatnost, ona je nauka i umetnost, zanatska ali i vladarska veština; techne stoga nije označilo samo tehniku (u današnjem smislu upotrebe ove reči); techne je pre svega upućivala na raskrivanje koje je pro-iz-vodilo istinu u sjaju onog što sija.
istinitog u lepo /Hervorbringen des Wahren in das Schoene/; ona je označavala poesis lepih umnetnosti. Platon pojam techne pretvara u spekulativan pojam: dok se u naivnoj predstavi techne neznatno preoblikuje na tlu koje ima postojanu prirodu, Platon ovaj pojam interpretira kao izvorno proizvođenje (Fink, 1965, 9). Platon za umetnost, kako mi danas razumevamo ovaj pojam, uglavnom upotrebljava izraz technai (Fedar), ali (sledeći uobičajenu praksu tog vremena) najbližu umetnost (umetnost reči) označava kao poiesis. Ovaj termin pritom ima uže značenje: poiesis je (pored chremosine i mimetike techne ) jedna od techne: poietike techne (Pol. 601d), ali ima i jedno šire značenje: kao proizvođenje iz skrivenosti u ne- skrivenost uopšte. Ako se izraz poiesis koristi u ovom drugom značenju onda techne može biti samo jedan od načina spomenutog proizvođenja (no ni tada techne ne treba
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 193
svoditi na neko činjenje rukom, na manuelni rad). * S druge strane, Platonovska ontologija je u velikoj meri determinisana jednim techne-modelom, pa u dijalogu Timaj nalazimo kazivanje o demijurgu kao arhitekti, kao "tehničaru" pri čemu se proizvođenje određuje idejom zbira svih mogućnosti. Antička ontologija, po mišljenju Finka, u ideji anticipira moguće i čini mogućim prostor igre mogućnosti postojećeg bivstvujućeg (Fink, 1974, 65). Ljudi našeg vremena još uvek, na mnogo načina žive u prošlosti i bespomoćni su pred "novim ljudskim svetom" nastalim u doba tehnike. Ljudski svet nije modernom tehnikom izmenjen samo u tehničkom smislu, već je izmenjen i sam čovek, pa preoblikovan, stupa na novi put svoje istorije (Fink, 1967, 96). Taj moderni čovek, što po rečima Kostasa Akselosa (C. Axelos), jeste subjekt koji, svojim mišljenjem izmenjenim radom i delovanjem, želi zagospodariti nad svim objektima (Axelos, 1972, 67). U u toj želji za vladanjem, za proizvođenjem, često se previđaju tri tipa proizvođenja koja nalazimo u tradicionalnoj razlici što nam ih čuva metafizika negujući misao o dovršenosti bivstvovanja, a koji su sadržani u pojmovima proizvođenja, činjenja i stvaranja. Ako techne treba razumeti kao činjenje, kao proizvođenje blisko tehnici mora se imati u vidu da je techne na izvestan način isto što i poiesis. Izvorno poetska je priroda sama, jer iz svoje utrobe pojedine stvari iznosi u otvorenost. Čovek je tako poetska bit, jer ponavlja izvorni poiesis prirode. Njegov poiesis se temelji u izvornoj poiesis prirode čije je on ponavljanje; ali, kako odrediti proizvodnju koja nije nikom namenjena, proizvodnju koja ne ide za određenom potrebom? Takvo pitanje može se postaviti tek u novom veku s nastankom građanskog društva kada se pojam tehnike vezuje za rad, i to za fizički rad, za
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 194
reprodukciju kapitala. Tehnika postaje problematična kad se ima u vidu kvantitativan princip na kome ona počiva pa se stoga Hajdeger i poziva na onu često citiranu rečenicu M. Planka: Wirklich ist, was sich messen laest /Stvarno je ono što se može meriti/ (Heidegger, 1967, 50). Istovremeno, kako na to upozorava i Đani Vatimo "tehnika i zbog svog globalnog projekta po kom se sva bića povezuju u uzročne veze koje su predvidljive i kojima se može upravljati, predstavlja najviši domet metafizike" (Vatimo, 1991, 42). Obično kažemo da je temeljna crta ljudske stvarnosti delovanje /Wirken/, proizvođenje. Čovek proizvodi ljudski svet na dvostruki način: to proizvođenje s jedne strane je proizvođenje društva, a s druge proizvođenje očovečene prirode. U prvom slučaju reč je o proizvođenju totalne politike, u drugom, o proizvođenju totalne tehnike. Ovaj susret politike i tehnike jeste ono što određuje naše vreme. Njihov temelj je u proizvođenju koje se dešava bez ikakvog spoljnog cilja i ne služi ničem do proizvođenju. Ako se ranije proizvodilo radi nečeg drugog, radi postizanja moći, sada je poslednji cilj moć proizvođenja koja nije vođena nikakvim ciljem, jer prava moć je u činjenju, u proizvodnosti a ne u proizvodima. Po sredi je delovanje kojim čovek proizvodi sebe samog ophodeći se sa ničim a što je karakteristično za našu epohu; pritom se mogućnost proizvođenja vidi kao čovekova temeljna osobina budući da je u stvaralaštvu postavljena njegova bit jer on sam po sebi nema neko večno bivstvovanje, već je ono šta ostvaruje; to znači da se bit čoveka temelji u njegovoj moći proizvođenja koja se prvenstveno pokazuje kao proizvođenje /Herstellung/ socijalnih odnosa. Tehnika je način raskrivanja, ali, moderna tehnika na koju ovde mislimo, razlikuje se od one antičke: ona je raskrivanje, no ne u smislu poietičkog proizvođenja već u Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|