Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 183
kao "tkanje od laži") jer ono po njegovom mišljenju zauzima najviše mesto zato što se za razliku od slikarstva i muzike ne obraća samo jednom čulu. Poezija je privilegovana s obzirom na svoj sadržaj; ona daje duhu uzvišenu hranu koja se ne može dobiti pomoću činjenica što nam ih nudi istorija. Za Bekona poezija je predoblik filozofije i prikladna je za mlade, nezrele ljude, te predstavlja tvorevinu ljudske fantazije; tu mesto nisu mogli da nađu muzika ili slikarstvo jer služe prijatnosti ušiju, odnosno očiju, pa im je mesto među praktičnim umetnostima gde se već nalaze medicina i kozmetika. Iako je poezija nižeg ranga od nauke i filozofije ovde je od epohalnog značaja to što se iz grupe umetnosti eliminišu zanati a uvodi poezija, te se tako stvara novi prostor za drugačije određenje umetnosti. Teorije koje nalaze početke duhovne aktivnosti u pesništvu doprinele su tome da se osećaji pripišu umetnosti a razum rezerviše za nauke. Emocionalnost nije kao što su neki mislili plod romantičke nauke o umetnosti već pripada glavnim temama kraja XVII i početka XVIII stoleća; već u vreme predromantizma emocionalnost počinje da smenjuje fantaziju; ispituju se osećaji čitaoca, pesnika kao i sposobnost umetničkih dela da izazovu određena osećanja. Tada se razgraničavaju nauke i umetnosti: nauke obećavaju pouku, one su teorijske i potreban je napor da se njima ovlada, dok umetnost pruža uživanje, ona je praktična i ne može se naučiti; njena dela su plodovi prirode i to je vreme kad umetnost počinje da se shvata kao proizvođenje po pravilima i proizvođenje lepoga. U doba prosvetiteljstva umetnosti se dele na lepe i mehaničke, pri čemu je smisao lepih umetnosti prijatnost, a mehaničkih korisnost. Godine 1747. Šarl Bate je izdvojio grupu lepih umetnosti (muzika, poezija, slikarstvo, vajarstvo, ples /umetnost pokreta/) kojima su kasnije dodati
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 184
arhitektura i govorništvo. Žan Dalamber (J. d'Alembert, 1717-1783) je 1751. u Uvodu za Enciklopediju istakao slikarstvo, arhitekturu, vajarstvo, muziku i poeziju. U potonjim podelama pominju se uvek arhitektura, slikarstvo, vajarstvo, poezija i muzika, a sledeća dva mesta se daju govorništvu, pozorištu, plesu, ili vrtlarstvu. Ako doba prosvetiteljstva na planu podele umetnosti ne donosi nešto bitno novo, važno je izdvajanje lepih umetnosti koje su uskoro bile priznate za jedine umetnosti pa se pojam umetnosti počeo primenjivati samo na njih. U to vreme, a po uzoru na Aristotela (koji je sva znanja delio na teorijska, praktična i poietička), sve ljudske delatnosti dele se na nauku, moral i lepe umetnosti, pa tako imamo tri oblasti delatnosti na koje se kasnije primenjuju pojmovi: nauka, etika i estetika. U 19. stoleću ljudi su se klasifikacijom umetnosti bavili manje nego ranije; ali, naspram ranijih podela koje su polazile od pojedinih umetnosti nemački filozofi s početka prošloga stoleća pristupili su klasifikaciji aprioristički. Polazna tačka tada je postao pojam umetnosti: Fridrih Vilhelm Jozef Šeling (F.V.J. Schelling, 1775-1854) je klasifikovao umetnosti s obzirom na njihov odnos prema beskrajnosti, a Artur Šopenhauer (A. Schopenhauer, 1788- 1860) na osnovu njihovog odnosa prema volji koja je postala osnov njegove filozofije. Treba reći da za Šopenhauera sve umetnosti nisu istoga ranga: muzika je njihova kruna i njihov zbir; ako je ranije Lajbnic pisao da je "muzika slepo praktikovanje matematike", Šopenhauer na to odgovara: "muzika je slepo praktikovanje metafizike - nesvesno filozofiranje". Budući da jače od istorije stvarnih događaja izražava konačni smisao stvari, muzika kao kopija volje simboliše samoga čoveka. Hegel je umetnosti podelio na simboličke, klasične i romantičke; ova se podela nije zasnivala na vrstama
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 185
umetnosti već na stilovima; u narednih pola stoleća načinjeno je mnogo sličnih podela. Na mesto velikih filozofskih sistema (koji su se završili sa Hegelom) nastupila su empirijska istraživanja; njihov rezultat bio je niz podela umetnosti na produktivne i reproduktivne, na one koje zahtevaju izvođača (muzika) i koje ga ne zahtevaju (slikarstvo), na umetnosti koje se percipiraju pogledom i one koje se percipiraju sluhom, na prostorne i vremenske umetnosti, na one koje bude određene asocijacije (slikarstvo) i one koje bude neodređene asocijacije (muzika). Nadalje, umetnosti su deljene na figurativne i nefigurativne, na konkretne i apstraktne, semantičke i asemantičke; najrasprostranjenija podela bila je podela umetnosti na čiste i primenjene umetnosti. Sve to pokazuje kako su opet primenjivani različiti principi podele: čula kojima se obraćaju, funkcija umetnosti, načini izvođenja, načini delovanja, korisnost umetnosti, ili njeni elementi. Na kraju se pokazalo da je pored svih različitih podela rezultat bio isti: podela umetnosti se činila neosporna a sporan je bio jedino princip. Tako je nemački filozof Maks Desoar (M. Dessoir, 1867-1947) početkom dvadesetog stoleća u svojoj knjizi Estetika i opšta nauka o umetnosti sve umetnosti podelio na (a) prostorne, odnosno umetnosti koje su nepokretne i koje se služe slikama i (b) vremenske umetnosti, odnosno umetnosti pokreta, tj. umetnosti koje se koriste pokretima i zvucima; u prostorne umetnosti behu vajarstvo, slikarstvo i arhitektura, a vremenske, poezija, ples i muzika; umetnosti su istovremeno bile podeljene na reproduktivne, koje su figurativne i s određenim asocijacijama (vajarstvo, slikarstvo, poezija i ples) i na nereproduktivne umetnosti, odnosno umetnosti apstraktne, bez određenih asocijacija (arhitektura i muzika). Premda je Desoar zaključio svoja razmatranja tezom Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|