Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 174
poezija stvarana u zanosu i uz pomoć Muza ubrajana je u vid prorokovanja pa su pesnici pre proglašavani za proroke, no za umetnike. Zato za umetnost u tom smislu još je pogodnija reč umeće. Grčki lekar i filozof Galen (129-199) definisao je umetnost kao skup opštih pravila i korisnih propisa koji služe određenom cilju. Ovo se shvatanje zadržalo do vremena renesanse i pokazuje da je u antičko vreme i tokom srednjeg veka pojam umetnosti bio širi no što je danas; umetnost beše dakle svako umenje proizvođenja stvari, a ovo umenje je podrazumevalo poznavanje principa proizvođenja. Zato je obim pojma umetnost bio širi no danas jer je pored umeća slikara obuhvatao i umeće stolara ili obućara, što znači da se pojmom umetnosti u antičko vreme mislilo i na zanate i na nauke. Umetnost je tako shvatana kao veština proizvođenja bliska zanatu koja je zahtevala pored duhovnog i fizički napor te je stoga bila manje vredna od čisto duhovnih delatnosti. Osnovna podela veština u antičko doba na artes
upražnjavanje umetnosti zahtevalo duhovni ili fizički napor. U srednjem veku ova druga grupa ne naziva se više vulgarnim već mehaničkim umetnostima. U slobodne umetnosti ubrajane su gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, astronomija i muzika. Danas bismo od svih ovih "umetnosti" (koje su tada izučavane ne kao lepe umetnosti već kao teorijske nauke) izdvojili samo muziku, ali muzika tada nije bila teorija pevanja, sviranja ili komponovanja, već učenje o harmoniji. Savremene umetnosti kao što su vajarstvo ili slikarstvo spadale su u mehaničke umetnosti i u grupu slobodnih umetnosti uključio ih je tek Marsilio Fičino (M. Ficino, 1433-1499), dok poezija, kao što je već rečeno nije pripadala nijednoj grupi umetnosti.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 175
Do odvajanja lepih umetnosti (ovaj se izraz javlja 1675. kada ga po prvi put u traktatu o arhitekturi koristi Fransoa Blondel i njime povezuje poeziju, govorništvo, slikarstvo, vajarstvo, igru i muziku, za koje je zajedničko da s obzirom na svoju harmoniju proizvode prijatnost) od zanata i nauka dolazi u poznoj renesansi. Ovo je ipak bilo lakše no doći do shvatanja šta novoizdvojenu grupu umetnosti među-sobno vezuje: na početku renesanse nije postojao pojam vajara, već su se koristili različiti nazivi za one koji izrađuju statue u kamenu, metalu, drvetu, glini ili vosku; treba imati u vidu da je tek u XVI stoleću došlo do sjedinjavanja pet dotad različitih kategorija u jedan opštiji pojam: sculptores i tek tada počinje da se formira svest da su proizvodi vajara srodni s onim delima koja proizvode slikari i arhitekte i da sve te veštine mogu biti obuhvaćene jednim imenom, ali i tada korišćen je izraz crtačke umetnosti jer se smatralo da je crtež ono što objedinjuje sve ove tri umetnosti; izraz likovne umetnosti biće uveden znatno kasnije. Od XV do XVII stoleća bilo je mnogo pokušaja da se nađe zajednički pojam za umetnosti koje su se polako odvajale od zanata: firentinski humanista Đ. Maneti (1532) govorio je o duhovnim umetnostima (jer su ove proizvod duha i obraćaju se duhu), upravitelj platonske akademije u Firenci M. Fičino (1492) koristi izraz muzičke umetnosti jer muzika daje nadahnuće stvaraocima - govornicima, pesnicima, vajarima, arhitektima), Đovani Pjero Kaprijano (1555) u svojoj Poetici piše o plemenitim umetnostima (jer su ove predmet naših najplemenitijih čula); Lodoviko Kastelvetro u svom traktatu iz 1572. ističe memorijalne umetnosti (jer pomoću njih stvari i događaje zadržavamo u sećanju), neki, kao Emanuel Tezauro (1685) smatraju da su ove umetnosti poetične (tj. metaforične), a Đambatista Viko je (1744) predlagao naziv prijatne umetnosti; iste godine
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 176
Džems Haris je predložio naziv otmene umetnosti da bi 1747. Šarl Bate (Ch. Batteux, 1713-1770) uveo naziv lepe umetnosti koji je ovog puta bio široko prihvaćen. Dakle, tek u XVIII stoleću izraz lepe umetnosti ušao u govor naučnika, i održao se i u sledećem stoleću; u to vreme dolazi do definitivnog odvajanja umetnosti od zanata i izraz umetnost počinje da se primenjuje samo na pet lepih umetnosti: slikarstvo, vajarstvo, muziku, poeziju i igru kao i dve njima bliske umetnosti: arhitekturu i govorništvo. Na taj način, održao se naziv umetnost, ali smo zato dobili nov pojam umetnosti. Sve ovo može izgledati jednostavno a zapravo, rezultat je milenijumskog mišljenja i praktikovanja umetnosti. Misao da je umetnost jedna posebna sfera u kojoj participiraju umetnička dela kao u jednoj zasebnoj stvarnosti može se pratiti tek od vremena romantizma; ne treba podsećati da je i Kant (1788) umetnost video samo kao skup pravila kojih se čovek mora pridržavati da bi sazdao proizvod "slobodan propisima umetnosti". Francuski estetičar Šarl Bate još je po jednoj stvari značajan: on je zajedničku crtu svih lepih umetnosti video u podražavanju, a treba znati da su slikarstvo i vajarstvo od vremena Platona i Aristotela viđeni kao podražavalačke umetnosti a što nije slučaj kad je reč o arhitekturi ili muzici. Ova Bateova teorija nije i uspela teorija, ali je svakako prvi pokušaj da se obuhvate sve lepe umetnosti i kao princip na kojem počivaju izdvoji podražavanje (mimesis, imitatio). Danas se više ne koristi izraz lepe umetnosti; lepo nije ni izdvajajuća ni neophodna crta (sumnja u određenje umetnosti pomoću lepog pojavila se već oko 1900. godine). Tako se može zaključiti da se od V stoleća stare ere pa do XVI stoleća naše ere umetnost shvata kao proizvođenje po pravilima, a od 1700. do 1900. kao proizvođenje lepog. Ovo pokazuje do kakvih se teškoća dolazi pri pokušaju Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|