Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 171
veku. Ona se nalazi u poznoj recepciji platonizma, naime u filozofiji nemačkog idealizma. Preko neoplatonizma Platonova misao ima pristup u sistematsku estetiku Šelinga i Hegela i zato se Šelingova estetika određuje kao "metafizika umetnosti" a Hegelovo stanovište kao "estetički platonizam" zahvaljujući kojem je omogućena posredna kritika platonističkih izvora njihovih predstava sistema. Međutim, u nemačkom idealizmu biva prevladana skepsa filozofa prema čulnoj pojavi lepoga; u konsekventnoj rehabilitaciji čulnosti ne pokazuje se veza umetnosti (u povratku na platonističku ideju lepog kao na jedinstvo istine i dobrog) sa saznanjem sveta, već sa ljudskim delovanjem. Na jednom od puteva koji vodi od Platonove filozofije, dobija značenje aristotelovska paradigma koja umetnost određuje kao lepo delovanje. Umetnost se shvata kao saznanje konkretnog, istorijskog sveta, a koje je istovremeno paradigma ljudskog istorijskog delovanja koje svoj izvor ima u moći slobodnog oblikovanja. Filozofija umetnosti se ne ostvaruje (kako je to Šeling tvrdio) samo kao posledica integracije teorijske i praktične filozofije, već ona ukazuje na umetnost kao fenomen kulture, kao jedinstvo razumevanja, tumačenja sveta i specifičnog delovanja. Umetnost stoga nije samo neki način saznanja sveta, već praslika moralnog delovanja - slobodni projekt. Neoplatoničarska filozofija određuje na bitan način i tumačenje fenomena lepog u srednjem veku kao "pojavljujuću saznatljivost". Primer za takvo tumačenje Platona (pod uticajem Aristotelovog mišljenja) nalazimo kod Tome Akvinskog. U njegovom učenju o transcendentalijama Toma određuje lepotu (pulchritudo) pomoću kombinacije karakteristika istine i dobrog. Kao transcendentalije važe tu osobine bića, njegovi atributi, koji pripadaju predmetu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 172
kao objektu saznanja. Predmet saznanja je uopšte bivstvujuće, ono je jedno i ono je istinito; tj. reč je o saznanju predmeta koji je principijelno predmet saznanja. Ove tri osobine bivstvujućega se pretpostavljaju u ljudskom saznanju i zajedno u njemu učestvuju /igraju/ i to stoga što je svem konačnom znanju pretpostavljeno jedno prabožansko znanje kao njegov konstitutivan momenat. Međuigra ova tri momenta pokazuje se kao lepa, zato što su saznatljiv i saznati predmet određeni pomoću harmonia et claritas. Ovde lepo, kao i u novovekovnoj estetici, spada u oblast saznanja pa Tomina misao igra u racionalističkoj filozofskoj estetici još jednu bitnu ulogu: po svojoj koncepciji ne određuje se samo lepota u kontekstu saznanja kao umetnost već i sam predmet (ukoliko je on lep). Tako se ističe posebnost umetnosti i umetnost se može potvrditi ukoliko se lepe stvari kao predmeti čulnog predstavjanja odnose prema istinskoj predstavi predmeta. Saznatljivost lepog, kao karakteristika što ističe nešto lepo kao saznatljivo biva analogna sa saznajnom teorijom u logici opažaja lepog, tj u logici njegove predstave. Na taj način srednjovekovna estetika (pod platonističkim uticajem) čini odlučan korak napred prema novovekovnoj estetici: prelaz od ideje lepog prema umetnosti (tj. usmeravanje na pojavljujuću stvar koja se pokazuje kao "lepa"). Sa početkom novovekovnog mišljenja u filozofiji racionalizma, u vezi s filozofijom H. Volfa, tj sa Baumgartenom, nalazimo jedno novo filozofsko reflektiranje o umetnosti koje do naših dana određuje razumevanje filozofske estetike. Baumgarten razvija jedno čulno pojavljujuće određenje istine i u vezi s tim estetiku kao filozofiju umetnosti. To je pomak u odnosu na ranije pozicije kakve nalazimo kod Platona i Aristotela jer se tu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 173
sad postavlja fundament dalekosežnog učenja o umetnosti i lepom a što će za posledicu imati tematizovanje problema estetskog iskustva. Odnos prema estetskom iskustvu jeste oznaka modernog načina prosuđivanja lepoga i umetnosti i s pojmom estet-skog iskustva dobijaju antičke i srednjovekovne koncepcije lepoga (ideje lepoga) i umetnosti jedan novi temelj. Može se, kao što se to čini u istorijama estetike, izlagati filozofija umetnosti tako što će se započinjati s mišljenjima Platona i Aristotela, ali kod njih, kao i tokom srednjega veka nemamo estetiku u strogom smislu. U antici je obrađena problematika umetnosti samo u kontekstu saznanja ili delovanja, i samo ona ostaje merodavna i za kasnija istraživanja unutar filozofske estetike. Estetiku možemo kao specifičnu filozofsku disciplinu posmatrati samo u njenoj novovekovnoj formi. Principi i temeljni pojmovi ovakve, na novi način shvaćene estetike, bili bi: princip podražavanja, pojam prirodnog i umetnički lepog, definicija umetnosti kao saznanja (tj. kao iskustva istine), pojam i ontološki status umetničkog dela, određenje lepog privida (fikcije) i s tim u vezi uspostavljanje odnosa umetnosti i realnosti (recimo, u pojmu ideala). Ovome treba dodati određenje umetnika kao genija i s tim u vezi, od takvog shvatanja zavisna određenja umetničkoga dela. *** Izraz umetnost prevod je latinske reči ars a ova je prevod grčke techne. Ni pomenuti latinski a ni grčki izraz nisu u stara vremena označavali ono što danas mislimo pod pojmom umetnost. Tokom starog i srednjeg veka njima se označava svako umeće izrade nekog predmeta, svaka svrsishodna delatnost koja počiva na poznavanju pravila, propisa; tako je i pojam pravila ulazio u definiciju umetnosti. Budući da se činjenje nečeg u nadahnuću ili fantaziji nije držalo pravila, ono nije spadalo u umetnost; Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|