Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 195
smislu izazivanja (Herausfordern) koje ima cilj u proizvođenju radi samog proizvođenja. Veličina Marksovog Kapitala leži u spoznaji "igre kapitala", u otkriću da kapital večno igra u sebi, da igra reprodukujići se iz sebe samoga. Tehniku ne treba razumeti kao izraz pojedinačnog stvaranja, već kao bitnu dimenziju opšteg procesa stvaranja koja se pojavljuje u opštoj formi društvenog života, prvenstveno onda kad se govor pokazuje kao konstitutivni elemenat sveta koji shvatamo kao ljudski svet (Castoriadis, 1981, 203-4). Ako je proizvođenje samo ophođenje sa mogućnostima onda ono podrazumeva i svojevrstan odnos ne samo prema ništa već i prema celini, prema svetu, za koji kao celost nemamo ni jasnu predstavu, ni sliku; ova reč pritom, uprkos svoj tamnoći koja leži u njenoj stvarnosti (Sachgehalt), ima za nas jednoznačan, određen smisao (Ulmer, 1972, 107). Kako je svet jedini i pravi problem filozofskog mišljenja, obrat od mišljenja stvari prema mišljenju sveta (Fink, 1977, 242) čini se nužnim jednako kao i iz ovoga proistekli zahtev, da se iznova promisli odnos čoveka i sveta, te čovekovog oblikovanja sveta. Čovek kao proračunavalac, kao radnik, kao planer budućnosti, piše Fink, dobija veličinu kakvu nikada do sada nije imao u istoriji; tehnički gigant arteficira čitavu zemlju i maša se već drugih nebeskih tela (Fink, 1971, 36). Tako dospevamo u blizinu tehnike shvaćene kao određeno držanje čoveka, kao njegovo odnošenje prema svetu u celini (Pejović, 1965, 44).
Kao što se tehnika razlikuje od techne, tako i pojam stvaranja danas zadobija drugačije značenje; Grci pojam stvaranja nisu imali iako stvarahu izuzetna umetnička dela; za Platona stvaranje je prevođenje skrivenog u neskriveno, u otvorenost; izrada stvari je tako uvid u ideju predmeta. Domet onog što se može stvoriti biva unapređen
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 196
određen idejom. Nije slučajno što Hajdeger Platonov izraz poiesis prevodi sa Hervorbringen (proizvođenje) jer želi da naglasi grčko značenje te reči. Hajdeger poiesis tumači kao proizvođenje u prisutnosti i ovo shvatanje čini se nadređenim drugim tumačenjima koja poiesis određuju kao stvaranje, činjenje; tako poiesis označava i proizvodnju tehnitesa i physis kao možda najviši oblik (samo)proizvođenja. Za Hajdegera nema ničeg pogrešnijeg od svođenja poiesis samo na umetničko ili, još gore, na pesničko stvaranje. Ovde je od posebne važnosti razumevanje prirode činjenja; tu nije po sredi ni neko naknadno činjenje, ni neko naknadno stvaranje /Nach-Schaffen/ prema nekom uzoru ili nekoj pra-slici. Proizvodeće poietičko delovanje čovekovo ne može se pojmiti kao podražavanje /Nach-Ahmung/, kao mimesis kako je to kod Platona i Aristotela, jer, smatra Eugen Fink (E. Fink, 1905-1975), u naše vreme situacija je bitno drugačija: moderna proizvodnja ne shvata sebe kao modus razotkrivanja nečeg već postojećeg. Tehnokratska proizvodnja nije nikakvo proiznošenje. Proizvođenje pravi stvari koje zaista nastaju, a ne izlaze samo na videlo. Zato, za razliku od Hajdegera, koji stvaralaštvo shvata na jedan tradicionalan način, kao neko iz-vođenje, kao proiznošenje nečeg već postojećeg na videlo, Fink stvaranje vidi kao neko kretanje napred, kao činjenje nečeg što dotad nije postojalo, kao stvaranje neke nove stvari koja čak ni u mogućnosti nije postojala unapred; to je stvaranje nečeg što se nigde prethodno ne može naći, nečeg što se ne odnosi čak ni prema ničem. Nema ničeg odakle bi proizvođenje bilo usmeravano, već ovo počiva u ničem. Budući da takvo produktivno ophođenje sa ništa nije ni jednostavno ni lako, mogao bi se nazreti razlog zašto su politički pokreti modernog sveta još uvek određeni ideološkim slikama o budućnosti (Fink, 1974, 161).
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 197
Čini se da Fink proizvođenje, pa tako i pojam tehnike shvata drugačije no Hajdeger; po njegovom mišljenju moderno proizvodjenje nije pro-iznošenje /Hervor- Bringen/ već kretanje koje svo već postojeće bivstvujuće prevazilazi i proizvodi stvar koja nije bila ni u mogućnosti ni u konačnom duhu, ni u večnoj ideji ni u božanskom umu. Jednostavno rečeno: moderno proizvođenje nije nikakav odnos prema nekom najvišem bivstvujućem, već odnos prema ničem (Fink, 1974, 208). Čovek je kosmičko mesto gde nastaju i bivstvujuće i stvari; ovakvo shvatanje nalazimo kod Finka i ono je svakako posledica njegove "filozofske antropologije" koja počiva na učenju o čoveku kao poprištu borbe temeljnih fenomena, ali jednako i na uvidu Hajdegera da "filozofija u epohi dovršene metafizike jeste antropologija" i da je pritom svejedno da li se ova označava kao "filozofska" antropologija ili ne (Heidegger, 1982, 25). Ono na što se ovde sa sigurnošću može ukazati jeste jedno daleko šire shvatanje pojma stvaranja koji je s one strane kako antičkog tako i hrišćanskog, kreacionističkog tumačenja: čovek koji stvara i stvarajući proizvodi samoga sebe jeste ono mesto u kosmosu na kojem bivstvovanje prevazilazi sve što je bilo i izvirući iz ničeg bivstvovanje se pokazuje kao nešto nedovršeno ali istovremeno i zavisno od čoveka budući da je pred njim i u njemu u stalnom nastajanju. Zadatak bi filozofije bio da misli to što se istinski zbiva, a po mišljenju Finka to je sad društvo proizvođača. Zasluga je Hajdegera što je opasnost video u udesu koji postoji na način po-stava (Ge-stell), u mogućnosti da čovek ne dospe do svoje suštine, u nemogućnosti raskrivanja, u skrivanju istine i zastiranju suštine poiesis- a. Sa po-stavom raste opasnost da se ne dospe do prvobitne istine, da ostane odsutno ono spasonosno - dospevanje u suštinu koja više nije vidljiva kao suština što svetleći Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|