Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 210
Arhitektura kao stvaranje ima prednost nad vajarstvom i slikarstvom koji se iscrpljuju u podražavanju; naslikana kuća, za razliku od one sagrađene, naziva se snom stvorenim za budne; zanatlija koji pravi krevet bliži je istini i znanju nego umetnik koji taj krevet slika (Grassi, 1974, 109-114). Pesnička umetnost sastoji se od podražavanja; Platon pesnike naziva "podražavalačkim sojem"; dok zanatlije prave stvari drugog stupnja, pesnici i slikari nalaze se na trećem stupnju i prave slike stvari koje su na drugom. Možemo imati bezbroj slika neke stvari i pravljenje slike iz bilo kog ugla stvar je umetnika. Idealan umetnik (dobar građanin, filozof) mora biti jednosmislen i dosledan, jer "prava slika pravičnosti i njena vrednost je u tome da obućar koji je to po prirodi radi samo obuću i ništa drugo, a građevinar samo gradi, i svi drugi rade slično"; posao će, kaže na drugom mestu Platon, ispasti najbolje "ako svako vrši samo jedan posao", tj. "svega će biti u većoj meri i lepše i lakše ako pojedinac radi posao koji odgovara njegovoj sposobnosti, ako ga vrši u pravo vreme i ako se ne bavi drugim poslovima (Država, 370bc). Međutim, pesnik teško može da bude takav; on, kao i zanatlija, ne može razumeti krajnju korisnost svoje veštine jer jedino dijalektičar - umetnik dobrog života, privatnog i javnog, koji se bavi idejama, imenima i definicijama bića i delovanja - uvek pravilno shvata funkcije. Podražavaoci podražavalaca koji nikad stvarno ne razmišljaju i ne definišu, intelektualno su neuki i nedosledni u svojim predstavljanjima; dela umetnika Platon upoređuje s odrazima u ogledalu: umetnik može biti tvorac svega ako uzme ogledalo i da ga sa sobom svuda nosi; on će brzo napraviti i sunce, i stvari na nebu, brzo zemlju, brzo samog sebe i druge životinje, sprave i biljke (Država, 596de); takav tvorac je slikar: ogledalo je simbol nedoslednosti i bezumnosti poezije i slikarstva i kao što
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 211
ogledalo udvostručava stvari, tako se i umetnik pokazuje kao mnogostran čovek sposoban da otiskuje samo spoljni izgled stvari. Podražavalačke umetnosti zanemaruju celinu u korist senke i zato i pesnik i slikar moraju zauzeti nisko šesto mesto među ljudskim bićima; možda je Platon imao u vidu loše podražavalačke umetnosti, pre svega novu, iluzionističku slikarsku školu Apolodora ili Zeuksisa koja je bila omiljena u njegovo doba, i koja, koristeći se perspektivom i varijacijama tonova nastojaše da postigne potpun privid spoljnog sveta; takve su slikare-novatore i nazivali slikarima senki. Oni koji su upotrebljavali svetlost i senku da bi preneli izgled svih stvari žrtvovali su istine umetnosti: meru, oblik i odnos (Polignot); zato je Platonova kritika umetničkog podražavanja posledica kritike novatorstva u umetnosti koje se sreće kod njegovih savremenika. Osudom podražavanja uvek se osuđuje i njegova mnogostrukost. Istinsko biće, po pravoj definiciji je jedno. Platon je, dakle, protiv iluzionizma i novine, protiv eksperimenta; treba znati da u to vreme slikari nisu bili izuzetak: i muzičari su menjali skale i instrumente prema svojoj ćudi, a dramatičari i drugi pesnici stvarali su neobične ritmove i obrte, eksperimentalno razvijajući svoju umetnost. Plutarh je, imajući u vidu vreme pre Frinida (koji je mešao heksametre sa slobodnim lirskim stihovima, a lira je kod njega zvučala kao truba) rekao kako "u ranim vremenima muzičarima nije bilo dopušteno, kao što je danas, da po volji uvode varijacije u melodiju ili ritam. Pošto je noma koju su upotrebljavali imala određenu meru i visinu tona, od njih se zahtevalo da se drže tog standarda bez izmene." Za Platona postoje razne vrste podražavanja i za njega je podražavanje širok termin - umetnosti su samo jedna njegova vrsta. Raščlanjivanje raznih podražavanja je teško jer su stari po
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 212
Platonovom saznanju "patili od izvesne lenosti i nedovoljno jasnog razabiranja podela, tako da sada postoji ozbiljna oskudica imena." Platon ovo sad prevazilazi tako što kaže da postoje dve vrste stvaranja: božansko i ljudsko. Božanski stvaraoc proizvodi dve vrste stvari: (1) realne stvari /životinje, biljke, zemlja, vatra, vazduh, voda/ i (2) reprodukcije tih originala /slike u snu, a na javi ono što zovemo senkama/. Paralelno sa tim razlikuju se i dve vrste ljudskih proizvoda: (1) realne stvari /kuće i ono što je slično tim izrađevinama/ i (2) slika kuće /takoreći san koji je čovek stvorio za budne oči/. Ova druga vrsta ljudskih proizvoda deli se na (1) slike koje su slične i (2) slike koje izgledaju slične /fantazme u kojima se krije nešto lažno/. Platon se posvećuje analizi ovih poslednjih privida, bilo da ih čovek proizvodi (1) oruđima /slikarstvo i vajarstvo/, ili ih (2) sam stvara /gluma/. Ono što Platon u podražavanju ceni, jeste tačnost koja leži u reprodukovanju svojstava i proporcija originala. Sve što pesnici ili mitolozi pričaju samo je, po rečima Platona, pričanje prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti i oni nam to predaju, kaže Platon, ili jednostavnim pričanjem, ili podražavanjem ili na oba načina (Država, 392de); pesnik pripoveda kad govori o onome što rade drugi, ali, kad on nešto govori kao da to govori neko drugi, kad svoj govor doteruje prema toj drugoj osobi koju u govoru zamenjuje i kad se tako čini sličnim nekoj drugoj osobi (glasom ili držanjem), tada pesnik podražava. To znači da pesnik pripoveda podražavajući; ali, ako se pesnik ne skriva iza neke druge osobe, već u svoje ime govori o nekom drugom i događajima koji su zadesili tu drugu osobu - tada je pesma pesnika pripovedanje bez podražavanja. Platon ističe kako postoje tri vrste pesama i pripovedanja: (a) čisto podražavanje, i tu spadaju tragedija i Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|