Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 234
od umetnika i mislilaca renesanse počeli su da odustaju od stare teorije podražavanja i počeli da stvaraju novu teoriju; težište se prebacuje sa imitatio, na inventio. Pojavilo se ubeđenje da umetnost može biti savršenija od onoga što joj je naređeno da podražava, od prirode. Mikelanđelo je govorio da on prirodu čini lepšom no što jeste, a V. Danti da slikar treba da prevazilazi prirodu. Umetnik slično bogu, iznova stvara sve forme stvari, svu prirodu, dajuči joj idealnu harmoniju i meru. Organon umetničkog podražavanja je fantazija čijim posredstvom slikarstvo zadobija svoj vrhovni položaj u sistemu umetnosti i veština. Kako se u vreme renesanse podražavanje razume kao univerzalna kategorija ona predstavlja suštinu svake posebne umetnosti pa na podražanju prirode počiva ne samo slikarstvo već u istoj meri i poezija i muzika. To je razlog što Salinas, Carlino i drugi renesansni teoretičari muziku tumače kao podražavanje govora i muzika podražava ili sadržaj, ili smisao ili intonaciju govora. Ovo poslednje nalazimo kod Vinćenca Galileja (oca Galilea Galileja) koji u traktatu Dijalog o drevnoj i novoj muzici tvrdi kako je muzika podražavanje intonacije govora, i to pre svega podražavanje raznovrsne intonacije narodnog govora. Najsistematskiju teoriju podražavanja nalazimo u komentarima Aristotelove Poetike koje je napisao Lodoviko Kastelvetro u XVI stoleću i koji, polazeći od toga da Aristotel nije do kraja razvio svoje učenje o podražavanju, određujući poeziju kao podražavanje i razlikujući pritom tri vrste podražavanja, a s obzirom na objekt, način i sredstva podražavanja, kaže kako je poezija "podražavanje koje s obzirom na objekt podražava ljude koji su bolji, gori, ili kakvi jesu; što se tiče sredstva tu se radi o jeziku, ritmu ili harmoniji, a kad je reč o načinu, tu imamo podražavanje pričanja ili drame". Tako je Aristotel, po mišljenju
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 235
Kastelvetra, morao opisati jedanaest vrsta podražavanja, a sve to vodi tome da treba da postoji devedeset pet načina podražavanja. Ako je Kastelvetro nastojao da interpretiranjem dopuni Aristotelovu Poetiku, ovom će se antičkom misliocu suprotstaviti u svojoj dvotomnoj Poetici jedan od najznačajnijih platoničara XVI stoleća Franja Petrić (Patricius Franciscus, ostrvo Cres, 1529 - Rim 1597). U svom opovrgavanju Aristotela Petrić nalazi šest sledećeh premisa koje treba opovrgnuti: (a) sve što postoji samo po sebi je podražavanje stvari, (b) svaka inovacija je podražavanje realnosti, (c) na sceni se podražava život van nje, (d) isto važi za podražavanje u ditirambskoj i epskoj poeziji, (e) isto važi i za muziku (f) posredstvom podražavanja umetničke tvorevine se prikazuju kao realno postojanje. Stekavši filozofsko obrazovanje u Padovi, nakon putovanja Evropom Petrić je prvo profesor filozofije u Ferari a potom od 1593. u Rimu; veliki je protivnik Aristotelove filozofije kome odriče istorijske zasluge za filozofiju smatrajući ga eklektikom; kao radikalni zastupnik platonizma Petrić smatra uzaludnim povezivanje, u njegovo vreme vladajuće aristotelovske filozofije i hrišćanstva, smatrajući da u hrišćanstvo treba inkorporirati Platonovu filozofiju. Suprotstavljajući se Aristotelovoj filozofiji u celini, Petrić kritikuje i teze koje nalazi u Poetici, a među njima i Aristotelovo shvatanje podražavanja. Ako je poezija podražavanje reči, harmonije i ritma, a reči i same jesu podražavanje, tad svako korišćenje reči jeste mimesis i sve ono što govore i pišu filozofi, i pored njih spisi svih ostalih, jeste poezija, jer je sve to sastavljeno od reči, a one su podražavanje, pa mimesis nije suština umetnosti. Ako su raniji teoretičari suprotstavljali u duhu manirizma
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 236
podražavanje i izražavanje, zamisao i realizaciju, ideju i sliku, Petrić smatra da je bitno svojstvo poezije i umetnosti uopšte izražavanje, a ne podražavanje. Izraz koji nije podražavanje karakterističan je ne samo za pesnika već i za govornika i pisca. U vreme klasicizma princip podražavanja se tumači kao podražavanje racionalistički protumačene prirode. Podčinjavajući umetnost normativnim pravilima "dobrog ukusa" klasicizam je ograničavao ulogu fantazije i imaginacije u umetnosti. Tako je poznati slikar Nikola Pusen (N. Poussin, 1593/4-1665) smatrao da je bit umetnosti u podražavanju svega što se nalazi pod suncem: umetnost se ne razlikuje od prirode i ne može zaći za njene granice. Ako se u vreme renesanse umetnik smatrao božanstvenim tvorcem, sposobnim da iznova stvori prirodu, u vreme klasicizma od umetnika se zahteva da sledi prirodu. Geniju je - piše Šarl Bate - potrebna tačka oslonca i nalazi je u prirodi. On ne treba da je stvara niti da je ruši: može samo da je sledi i da je podražava pa prema tome, sve što radi umetnik jeste plod podražavanja prirode. Takvo podražavanje ne donosi ništa novo i stoga u slikarstvu, shvaćenom kao podražavanje vidljivih predmeta, nema ničeg realnog i istinitog; na slici je sve prividno i njeno savršenstvo zavisi od stepena u kome se približava prirodi. Podražavanje je, po mišljenju Š. Batea, izvor umetničkog zadovoljstva. Stvarajući iluziju, umetnost obmanjuje čovekova čula koja fikciju uzimaju za stvarnost i što je uspešnija obmana tim imamo više zadovoljstva. Međutim, umetnost ne treba ropski da kopira prirodu, već na razumski, prosvećen način; ne treba podražavati prirodu po sebi, već ulepšanu prirodu usaglašenu s pravilima ukusa i idealnim normama. To znači da je neophodno takvo podražavanje gde imamo prirodu kakva ona treba da bude i kako je može predstaviti razum. Ovo shvatanje umetnosti Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|