Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 258
što su druge umetnosti: isto je tako slaba i isto tako slepa kao i one" (Andre Ruso); tezu o bliskosti kritike i umetnosti nalazimo kod estetičara B. Kročea koji estetiku vidi kao metodologiju kritike. Razlika između estetike i kritike ipak je vidna: estetika je sintetička, kritika analitička; estetika otkriva celinu estetskog fenomena, kritika otkriva njegove elemente; zato nije slučajno što su mnogi sukobi kritičara doprineli nastajanju novih estetičkih shvatanja.
5.1. Umetnost i kritika Podnaslov Umetnost i kritika može da zavede i da skrije nameru koja iza njega stoji. Činjenica je da se umetnička dela uvek nalaze u sporu, da su svi spremni da ih "kritikuju", ponajčešće oni koji čak i reč kritika ne posmatraju u njenom istorijskom kontekstu, pa pod ovim pojmom misle samo na književnu kritiku i pritom zameraju prevodiocima Kantovih triju Kritika da ne umeju ni naslove velikog nemačkog mislioca da prevedu. Ovde o tome neće biti reči; izložiće se samo polazište odakle će se u nekom zgodnom času moći lakše pristupiti umetnosti. Jer, naše vreme je vreme kritike i kritičara; svi kritikuju i svi znaju o čemu je reč; pokuša li pak neko da kritiku "kritikuje" odmah će uočiti da se pod ovim pojmom podrazumevaju različite stvari: neko će reći da kritika označava mišljenje ili uopšte um, neko, razumevanje neke stvari, refleksiju o njoj, neko će pak reći da je kritika - nauka. Tako široka upotreba ovog izraza ima za posledicu mnoštvo različitih shvatanja i isto toliko nesporazuma koji su posledica "nekritičke" upotrebe ovoga pojma. Imamo li u vidu sve prigovore koji se upućuju kritici i pokušajima njenog utemeljenja pogrešno bi bilo svako apriorno odbacivanje ovog pojma dok se ne utvrdi šta odista u njegovoj osnovi stoji. O tome da se uz pomoć kritike može stvoriti podloga jedne istinske filozofije piše G.V.F. Hegel u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 259
Uvodu Kritičkog žurnala za filozofiju (1802); raspravljajući o biti filozofske kritike, po rečima znamenitog nemačkog filozofa, raspravlja se zapravo o biti i mogućnosti same kritike: ona nije ni "točak koji se večno vrti i koji svakog časa obara nadole jedan lik koji talas nosi nagore", ali ni polemika ili strančarenje koje uvažava "jedno jednostranačko gledište naspram drugih, takođe jednostranačkih" (Hegel, 1983, 135). Kritika dakle, nije ni delatnost koja bi postojala samo radi sebe same tako što bi opravdavala sopstveno postojanje učešćem u nečem za nju nebitnom a što stvari po njihovoj prirodi ne može ni promeniti niti ih u njihovoj suštini dokučiti. Kritika ne postoji stoga da bi se suprotstavljala, da bi jednostavno bila protiv (iako suprotstavljanje pripada njenoj biti) - ona ima supstancijalno opravdanje u tome što iz "večnog vrćenja" hoće da izdvoji stvar, da je fiksira i rasvetli u njenoj biti. S druge strane, kritika nije polemika u smislu strančarenja, uporno insistiranje na samo jednom izgledu stvari; kritika stvar mora zahvatiti u njenom totalitetu i zato mora biti svestrana, ne jednostrana jer se jednostranošću, smatra Hegel, ne može pobediti jednostranost; kritika mora u sebe upiti i suprotno gledište i spojivši ga sa sopstvenim da ga ga potom prevaziđe. Pritom, jedna prava polemika (kakva bi morala biti kritika) mora nositi u sebe nešto od one polemos koju na tragu Heraklita ima u vidu Hegel a potom i M. Hajdeger: polemos podrazumeva trajni sukob kao stalno stanje stvari a to znači da kritika ne može biti statična već da postoji samo u stalnom dokazivanju opravdanosti principa na kojima počiva. Za Hegela, nezavisno od toga da li je reč o naučnoj ili umetničkoj kritici, neophodno je da se zna merilo; ovo pak mora biti istovetno za onog ko sudi i za onog o kome se sudi; ono nema poreklo u nečem pojedinačnom, a to će reći
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 260
relativnom i slučajnom, niti pak u nekoj posebnosti subjekta; merilo kritike se po Hegelovom mišljenju nalazi u "večnoj i nepromenljivoj praslici same stvari", što ukazuje kako na njenu nepristrasnost i objektivnost tako i opšte važenje omogućeno njenom transsubjektivnošću čime je zagarantovana njena univerzalnost i egzaktnost. Kad je o filozofiji i filozofskoj kritici reč, uslov i pretpostavka kritike jeste ideja same filozofije koja jedina omogućuje da se izbegne pad u relativizam postavljanjem subjektivnosti naspram subjektivnosti, tj. ideja filozofije koja postavlja ono apsolutno naspram uslovlje-nog; time što za svoj predmet ima ideju same filozofije, filozofska kritika se razlikuje od svake druge kritike (Hegel, 1983, 125).
* Kako je kritika usmerena na ideju filozofije, tamo gde ove ima, posao filozofske kritike, po Hegelovom mišljenju, jeste da objasni "vrstu i stepen u kojem ona slobodno i jasno nastupa, kao i obim u kojem se ona radom podigla u naučni sistem filozofije", a tamo gde ove nema kritika se treba "prevashodno usmeriti na privid filozofije, koji je ovim zamućen, i zderati ga" (Hegel, 1983, 127). Filozofsko suđenje stoga nije neko subjektivno suđenje: time što se kritika proglašava za supsumciju pod ideju, ona nije zahtev za moći kako je neki prikazuju, jer to protivreči njenoj biti budući da je njeno delovanje objektivno i da se kritika neprestano zalaže za ideju filozofije. Zadatak kritike je da zdere privid filozofije, da omogući ideji da se pokaže u svom sjaju, onakvom kakva jeste, i da pre svega konstatuje ima li prave filozofije uopšte na delu. Kritika ne teži moći, jer sama jeste moć; moć što sama sebe iz sebe proizvodi istovremeno je i stvarnost i poslednja mera te iste stvarnosti. Sama se stvarnost pokazuje kao oblik moći i kritika je ključ kojim se moć u svojoj biti može razumeti. Zalaganje za ideju filozofije stoga Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|