Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 282
delo govori). To kako je forma u ovom drugom (b) značenju. Sofist Andomenid kaže: "Nije zadatak da se govori ono što niko nije rekao, nego da se govori onako kako niko drugi nije kadar". U vreme renesanse razlikuje se izražavanje (forma) i misao (sententia), tj. pomisao (inventio, sadržaj). Ovaj odnos se javlja u poetici, gubi u 18, a vraća u 20. stoleću u svim umetnostima. Kandinski kaže: "Forma bez sadržaja nije ruka, već prazna rukavica napunjena vazduhom. Umetnik strasno voli formu, kao što voli svoja oruđa ili miris terprentina, jer su to moćna sredstva u službi sadržaja" (O duhovnom u umetnosti, 1910). c. Forma je granica (kontura) predmeta. Suprotnost ovako shvaćenom pojmu forme jeste materija, materijal; ovo određenje je slično prethodnom (b) ali dok obuhvata i crtež i boju, ovdo tređe shvatanje (c) obuhvata samo crtež, i kaže se da je "forma geometrijska figura stvorena iz kontura predmeta". Za razliku od prethodnog određenja forme koje pripada poetici ovo (c) pripada teoriji likovnih umetnosti: Vazari govori o crtežu da je sličan formi, a F. Cukaro (XVI stoleće) smatra da je crtež forma bez telesne supstance. U XVII stoleću je počelo "nadmetanje" između slikara i crtača pa se postavilo pitanje čemu dati prednost: crtežu ili boji; u akademskim krugovima je tada crtež imao prvenstvo, pa je Testlen (1699) smatrao da je "dobar i valjan crtač, mada i prosečan kolorist, dostojnijiji poštovanja nego onaj koji osećajući dobro kolor loše crta". Od pojave Rože de Pila i rubensovaca (XVII stoleće) boja je ravnopravna sa crtežom i ovaj spor je prestao, mada je još Kant pisao da je u lepim umetnostima "suštinski momenat crtež". Rezime (a - c). U izložena tri tumačenja forme ova se vidi kao (a) sistem, (b) izgled i (c) crtež, a to je posledica različito formulisanih pitanja tokom povesti. Dok je u antici pitanje glasilo: da li je u umetnosti važna jedino forma (a)
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 283
ili elementi, u vreme renesanse pitanje je bilo: da li je važna forma (c) ili boja, a u XX stoleću: da li je važna jedino forma (b) ili i sadržaj umetničkog dela? Dok su ova tri shvatanja forme nastala unutar razmišljanja o fenomenu umetnosti, naredna dva se formiraju u filozofiji i potom prenose u estetiku. d. Forma je pojmovna suština predmeta. Ovakvo određenje forme (entelechia) srećemo kod Aristotela; suprotnost njoj bile bi crte predmeta. Ovo je shvatanje staro kao i prvo koje je pomenuto (a) i ističe formu kao suštinu date stvarnosti, kao ono što u svakoj stvari predstavlja njenu suštinu, ali ni Aristotel ni njegovi sledbenici nisu ovakvo shvaćen pojam forme primenjivali u razmišljanjima o umetnosti. Tako nešto dešava se tek u XIII stoleću jer, ako je lepo proporcija i sjaj, onda je sjaj aristotelovska forma. Tako se lepo počinje određivati zavisno od metafizičke suštine stvari: lepo počiva na sjaju supstancijalne forme koji se otkriva u materiji (Albert Veliki); ako lepo leži u formi, onda je svako biće lepo jer svako biće ima neku formu (Bonaventura). Ovo shvatanje se gubi u XIII i vraća u XX stoleću: P. Mondrijan piše da je "moderni umetnik svestan toga da je doživljaj lepoga kosmički, univerzalan"; on takođe smatra da "nova umetnost izražava univerzalni elemenat putem rekonstrukcije kosmičkih odnosa". e. Forma je ono što intelekt unosi u predmet. Na ovaj način pojam forme je odredio Kant i suprotnost bi bila ono što intelekt nije proizveo već mu je dato spolja. Po Kantu forma je osobina intelekta koja uzrokuje da intelekt može na takav i samo na takav način da percipira i shvata iskustva a iskustvo ima samo takvu formu. "Ono što čini da se raznovrsnost u pojavi može urediti u izvesne odnose ja nazivam formom pojave", piše Kant (Kant, 1990, 51). Tu apriornu formu nalazimo u predmetima ali je nametnuta od subjekta pa je stoga opšta i nužna. Budući da o lepom
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 284
odlučuju sposobnosti stvaraoca, ovakva forma, po Kantu, ne pripada estetici. Prvi koji je uvodi u estetiku jeste K. Fidler koji smatra da se umetnost ogleda u potčinjavanju stalnim formama čiji je izvor u subjektu (Tatarkjevič, 1980, 212- 237). Smatrajući da u umetnosti postoji poredak koji se vlada prema strogim zakonima Konrad Fidler (C. Fiedler, 1841-1895) nastoji da formuliše tu zakonitost prisutnu u umetničkom delu; njegovo istraživanje svodi se na istraživanje autonomnih zakona mašte i njenih pravilnosti i on dolazi do zaključka da je umetnost svesno i namerno, stvaralačko razvijanje vizuelne prirode a da je naše viđenje transcendentalno stvaranje. Oblast slikarstva je carstvo vidljivog i pravi slikar je onaj koji ume gledati, onaj na koga ne utiču racionalno znanje i praktično odlučivanje; stvaranje slikara nije ništa drugo do razvijanje iskonske sposobnosti viđenja. U spisu O prosuđivanju dela likovne umetnosti, Fidler ističe da umetnost nema posla s gotovim likovima koje zatiče pre svoje delatnosti i nezavisno od nje, već početak i kraj njene delatnosti leži u stvaranju likova koji kroz nju i počinju uopšte da egzistiraju (66). Umetnost stvara formu za ono što još ni na koji način ne egzistira za ljudski duh i što u toj formi tek počinje da postoji za njega. Naše viđenje, kao i umetnost ima svoju formu, a kako ima više načina viđenja, onda postoji i više formi, pa Hajnrih Velflin (H. Woelflin, 1864-1945), koji pod uticajem Burkharta i Hildebranta govori o formalnim kategorijama, tj. o načinima viđenja koje izdvaja kao polarne "forme viđenja" (linearno - slikovno, zatvorena forma - otvorena forma, raznovrsnost - jednoličnost, apsolutna jasnoća - relativna jasnoća, itd.) smatra da "pre postoje forme, nego forma".
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|