Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 306
u Šampanji imao u jednom podrumu pred sobom 6000 boca pa mu ipak nije došlo nikakvo poetsko nadahnuće), ili (b) duhovnom namerom usmerenom na stvaranje (ali, ko se odluči da ispeva pesmu a u sebi ne nosi neku sadržinu u obliku životnog podsticaja neće u tome uspeti); ima i onih koji su smatrali da nadahnuće nastaje (c) iz samog umetnika, jer, možda je vlastito raspoloženje povod koji (potičući iz unutrašnjosti) može pokazati sebe kao gradivo i sadržinu. No, treba imati u vidu da su najveća dela nastala pod uticajem nekog sasvim spoljašnjeg povoda (Hegel, 1970, 285-287); kao primer Hegel navodi antičkog pesnika Pindara, a tome bi se moglo dodati da su najveća dela u istoriji umetnosti nastala kao rezultat porudžbine a ne oduke umetnika. 3. Recepcija umetničkog dela
Estetika recepcije dolazi do izraza tek u vreme kada je poljuljan pojam autonomnog umetničkog dela, kada je poljuljano učenje o supstancijalitetu dela; kao parcijalna metodska refleksija estetika recepcije polazi od saznanja da se, po rečima H.R. Jausa, "ni struktura umetničkog dela ni istorija umetnosti ne mogu shvatiti kao supstanca ili entelehija" (Jaus, 1978, 351), kako se suština umetničkog dela više ne može određivati nezavisno od njegovog delovanja, estetika proizvodnje mora biti utemeljena na estetici recepcije. Ovde imamo u vidu pitanje koje srećemo na poslednjim stranama Marxovog uvoda u Grundrisse gde se ukazuje na nesklad između geneze i važenja i na primeru grčkog epa ističe mogućnost da kulturne tvorevine prežive svoje istorijsko-socijalne pretpostavke. Po rečima Jausa, delo iz prošlosti "još uvek nešto govori" zato što "forma shvaćena kao karakter umetnosti koji premaša praktičnu funkciju svedočenja o određenom vremenu, omogućava da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 307
značenje, pojmljeno kao implicitni odgovor zahvaljujući kojem nam delo govori, ostane otvoreno, i na taj način savremeno, nezavisno od promena u vremenu" (Jaus, 1978, 353). Budući da u umetnosti nema pravog napretka već da svako delo doseže koliko može, kao i da možemo razlikovati umetničku praksu i napredak u njoj od interpretacije umetničkog u umetnosti, umetnička dela, noseći u sebi trajne odlike uma, čine nam se kao prikaz opšteg položaja čoveka u svetu; ona imaju posebnu vitalnost i otud mogu biti ishodišta novih dela. Kako delo ne postoji bez svoga delovanja koje pretpostavlja recepciju, dok s druge strane sud publike uslovljava produkciju autora, Jaus akcenat pomera s dela na konkretizaciju smisla koji se konstituiše u konvergenciji teksta i recepcije (Jaus, 1978, 366). * Pitanje koje se ovde postavlja jeste: na koji način se i kako posmatrač odnosi prema delu. Kako je moguće sa- gledanje onog bitnog samog dela. Za estetsku percepciju je karakteristično da nas vraća onom prvobitnom, onom što je ispod površine postojećeg; to nije saznajna percepcija, i po rečima Hartmana, ona ne pita i ne rezonuje (Hartman, 1968, 62). "U estetskoj svesti percepcija ne teži objektivnoj povezanosti stvari, već posve drugačijoj povezanosti koja postoji samo u odnosu prema subjektu i njegovom načinu viđenja" (str. 63). Estetski odnos prema stvarnosti ne pretpostavlja racionalnu, već emotivnu, osećajnu dimenziju. Subjektivno se može objektivisati jer jedini kriterijum nije više u objektivnom realitetu. Tako "prava stvarnost" sad može biti i svet iluzije koji egzistira paralelno s realnim svetom i onaj ko se prema njemu odnosi estetski, nužno ostaje svestan egzistentnosti obe stvarnosti. Ali, dok percepcija u realnom svetu teži istini, estetska percepcija, bez interesa za istinu i stvar kreće se slobodno, dovodi u blizinu i ono što je medjusobno u realnosti najdalje, us-
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 308
postavlja jedinstvo "nemogućeg", tu stupa na scenu moć mašte, igra mogućnosti. U umetnosti se dovodi do svesti ono preko čega bi naša čula u svakodnevnom životu prešla; u njoj se tematizuje ono nečulno, ono što je u pozadini stvari, pa se u čulnom otkriva ono ne-čulno. Istraživanje recepcije dela od strane posmatrača i interpretatora umetničkih dela pretpostavlja zahtev da se umetnosti prizna vlastita mogućnost saznanja, da se prihvati estetsko neposredno saznanje na način kako ga je teorijski omogućio Baumgarten. "Pa i kad bi se razvoj estetike dao čitati kao povest priznavanja čulnosti, piše Gotfrid Bem (G. Boehm) u spisu Smisao slike i čulni organi ne bi iščezao u umetnosti sadržan zahtev za filozofijom. Naprotiv. Svako umetničko delo iznova postavlja taj zahtev, ukoliko u njemu pretenduje na svoja mesta značenja koja mogu da važe kao čulno organizovani smisao, za koji u jeziku pojmova ne egzistira nijedan supstitut" (Boehm, 1987, 1-2). Tako se, po mišljenju ovog savremenog estetičara, identitet dela može odrediti kao proces prikazivanja u medijumu čula; kada je o slikarstvu reč, slikar ne premešta stanja stvari u uslove površine (dakle, nešto trodimenzionalno u nešto dvodimenzionalno), već slika samo gledanje. Budući da je tokom istorije postojala tendencija da filozofska refleksija svoje vodeće osnovne kategorije (teorija, evidencija, perspektiva) preuzima iz vizuelne sfere, sada se neposredno saznanje mora štititi od tendencija prema pojmu. Problem koji filozofija ne uspeva da reši jeste kako ideja, odnosno duhovno može biti zaronjeno u čulnost, kako u čulnom može prebivati ne-
apstraktno slikarstvo) koji nema neku ponovo saznatljivu analogiju u izvesnosti kakvu bi umetnost mogla da iščitava iz kanona realnosti, može, po mišljenju ovog savremenog nemačkog autora, da pruži pomoć gledanju i razjasni
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|