Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 297
važan i za nauku i za umetnost koja više ne podražava prirodu, već je u moći umetnosti stvaranje nove stvarnosti. Kasnije će se i u oblasti nauke priznati stvaralačka imaginacija jer se u novo vreme umetnost i nauka pokazuju kao oblasti stvaranja iz slobode. U XIX stoleću jedno se pojam stvaralaštva vezuje za umetnost: presudni nisu bili novost ili umna energija, već je stvaralaštvo bilo shvaćeno kao sazdavanje fiktivnih bića. Ovako tumačen pojam stvaranja najviše se sreće u poeziji i razlikuje se od teološkog: jedino pesnik čini da nešto iznova nastaje i on jedini o stvarima kojih nema govori bez laži da postoje. Pesnik Kolridž je pisao da u "umetnosti imamo ponavljanje akta stvaranja" a Zola da "rado vidi u svakom piscu stvaraoca koji se trudi da posle Boga stvori novu zemlju"; u to vreme izrazi tvorac i stvaralac postaju sinonimi za umetnika i pesnika. Ovaj način upotrebe tih pojmova toliko se odomaćio da se kasnije, kad se počelo govoriti o stvaralaštvu u prirodi ili nauci, ljudima činilo kako je ovaj izraz dospeo iz umetnosti. Krajem XVIII i početkom XIX stoleća Vilhelm fon Humbolt (W.v. Humboldt, 1767-1833) piše da je "umetnost predstavljanje prirode pomoću mašte" i da se ona "sastoji od uništavanja prirode kao stvarnosti i njenog vaspostavljanja kao proizvoda moći mašte". Tako u prvi plan teorijskih istraživanja skoro u isto vreme dospevaju pojmovi stvaranje i mašta. Danas je pojam stvaralaštva veoma širok: obuhvata ljudske delatnosti i proizvode svake vrste, ne samo umetničke nego i naučne i tehničke. Ima pokušaja da se stvaralačka dela odrede pojmom novine, ali to je problematično jer je nov svaki proizvod. U stvaralaštvu, jasno je, ne odlučuje samo novina već i viši nivo delovanja, veći napor, veća efikasnost, duhovna energija a sve to ne da se meriti. Ljudi cene stvaralaštvo jer proizvođenje novih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 298
stvari unapređuje ljudski život i proširuje njegove okvire; s druge strane ističe se kult stvaralaštva i kult nadljudske sposobnosti; "u korenu svakog stvaralaštva nalazi se posedovanje nečeg višeg no što su to zemaljski plodovi" (Stravinski). Ako se u ranijim vremenima stvaralaštvo nije mnogo isticalo jer je najviše savršenstvo bio sam kosmos, sada se misli da nije važno šta se stvara, nego da se stvara. Akcenat se tako pomera sa umetnosti na stvaralaštvo (Tatarkjevič, 1980, 238-256).
b. Fantazija Umetničko delo proizlazi iz duha i za njega je potreba subjektivna staralačka delatnost iz koje delo nastaje i kao proizvod postaje radi drugog, radi neposrednog posmatranja i doživljavanja od strane publike; ta delatnost umetnika naziva se fantazija. Tokom helenskog, i u potonjem helenističkom periodu srećemo pojam podražavanje i ovaj se primenjuje na sve oblasti stvarnosti; tek kod Cicerona sreće se razlika između realnih modela umetnika i ideje lepog predmeta u njegovoj svesti, a nekoliko stoleća kasnije Filostrat praveći razliku između proste kopije i tvoračkog stvaranja (naspram mimesisa) uvodi pojam fantazija (phantasia). * Grčki termin phantasia potiče od glagola phaino (pojaviti se) a tom glagolu srodan je i termin phainomenon (pojava). Phantasia kao snaga zamišljanja stvara slikovite produkte, odraze (eikasia); ovaj poslednji izraz nastao je od glagola eiko (a što znači: biti sličan, izgledati). Eikasia ima dvostruko značenje: (a) sličan i (b) prividan odraz. Ta dvostrukost karakteriše fantaziju (odnosno maštu): (1) fantaziju možemo shvatiti kao izvornu delatnost koja uočavajući sličnost otkriva veze i time omogućuje da se
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 299
pojavi nešto novo (tu je reč o fantaziji u njenoj ontološkoj funkciji) i (2) fantazija može predstavljati delatnost koja obnavlja sačuvane dojmove, reprodukujući ih kao "prividne slike" (u ovom drugom slučaju fantazija proizvodi fikcije, prikazuje nestvarno; ona je sposobnost predočavanja "irealnog" Mašta je povezana i sa sećanjem (anamnesis) jer joj tek pamćenje (mneme) pribavlja materijal njenih "slika". Sećanje je aktivnost kojom subjekt postaje svestan samoga sebe (Platon). Zato su maštu smatrali izvornim oblikom "viđenja". Aristotel upućuje na etimološku vezu mašte i svetlosti (phaos). Budući da je vid čulna pojava fantazija (phantasia) je dobila svoje ime po svetlosti jer se bez svetlosti ne može videti (De an., 429a). Ono što odlikuje maštu to su njene "delotvorne slike" kojima pobuđuje strasti. Ali, pošto ona ne doprinosi neposredno ontološkom određenju sveta (jer zaostaje za razumom u svesti), ona se može smatrati igrom ljudskog duha (Grassi, 1981, 169-171). *
Iako još 1575. španski pisac Huan Uarte (J. Uarte) izjavljuje da "onaj ko hoće da bude vrhunski pesnik mora napustiti sve navike koje se odnose na razum", budući da ono što čini pesnika u velikoj meri je u suprotnosti s onim što čini logičara, prvi koji u novom veku maštu uzima za centralni pojam svojih razmatranja jeste Đanbatista Viko (G. Vico, 1668-1744). U svom poznatom spisu Nova nauka on ističe kako je pesnikova mašta prirodni izraz detinjstva čovečanstva. Mašta je, smatra Viko, dobra za sebe i po sebi; stanje mašte je prvo psihološko stanje koje dolazi posle životinjske čulnosti pa je teologija mogla nastati samo na tlu pesničke mudrosti. Za nastanak estetike ostaje od trajnog značaja Vikovo shvatanje izloženo još 1721. da je područje pesničke Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|