Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 303
anđelima se prvenstveno označavaju bestelesna duhovna nadljudska bića obdarena višim razumom, slobodnom voljom i višim moćima; anđela ima na raznim stepenima (uticaj gnosticizma) i osim dobrih ima i zlih (kao što je bio slučaj i sa demonima). Pošto je verovanje u demone oslabilo, sredinom 16. stoleća počeo se širiti isti termin u svom modernom značenju; postao je ekvivalentan latinskom terminu ingenium i uklopio se u platonsku teoriju nadahnuća. Takva kombinacija ideja odigrala je značajnu ulogu u estetici osamnaestog veka. Ideja o geniju bila je, naročito u Engleskoj, korišćena kao oružje u napadima protiv klasicizma i estetičkih pravila. Božansko nadahnuće suprotstavljalo se racionalnom zakonodavstvu. Taj preromantički engleski iracionalizam duboko je uticao na nemačke pisce; međutim, kad se ideja o stvaralačkom geniju uzme za osnovu estetike, ona očigledno ruši svaku teoriju pa se zato pokušalo s traženjem sinteze između suprotnih ideja: nadahnuća i pravila. Definišući genija i kao sposobnost za estetske ideje Kant je pod ovim pojmom mislio na "talenat kojim priroda postavlja pravilo u umetnosti". Po Kantovom mišljenju genije može da stvori slike koje prelaze granice apstraktne misli; pritom on ne sledi nikakva pravila, ali pruža uzor po kome se pravila mogu napraviti i zato je zadatak ukusa da sa punog i bogatog proizvoda genija saseče nastranosti i tako načini skladniji, pogodniji uzor nego što sam genije može načiniti (Gilbert- Kun, 1969, 284-5). Pravi genije po mišljenju romantičara bio bi pesnik koji može biti "pravi tumači života i svemira" i zato Žan Pol ističe (1804) da svako ljudsko biće nosi u sebi sve raznovrsne forme ljudskog, sve moguće karaktere, a da se genije razlikuje samo po tome što u njemu svemir ljudskih moći i karaktera stoji otkriven kao lik u visokom reljefu na
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 304
jasnom danu; po mišljenju ovog estetičara čovečanstvo dobija preko pesnika svest i govor i zato on tako lako ove budi u ljudima. Ovo shvatanje je u velikoj meri podudarno s onim koje srećemo kod Novalisa (pseudonim Fridriha fon Hardenberga, 1772-1801) koji kaže da je "poezija izvorna apsolutna stvarnost". Romantičare treba pomenuti stoga što oni afirmišu pretenzije pesnika na intelektualno saznanje i tako se suprotstavljaju dotadašnjoj filozofiji kojoj su najodlučnije dali pečat R. Dekart (R. Descartes, 1596-1650) i Džon Lok (J. Locke, 1632-1704). Na taj način iznova se u 18. stoleću obnavlja stara svađa između pesnika i filozofa; ovog puta pesnici imaju inicijativu; oni su ti koji napadaju i pritom pretenduju na pravo da se mogu smatrati filozofima: pravi pesnik je mudrac i prorok. Utvrđujući prvenstvo pesničkog genija engleski pesnik Viljem Blejk (W. Blake) je 1790. utvrdio prvenstvo pesničkog genija koji, budući da je vidovnjak, ima svoj zaseban predmet i zaseban organ: njegov predmet je beskonačno (tj. prava priroda svih običnih stvari) a njegov organ je duhovno čulo, sposobnost koja se razlikuje od razuma koji daje samo međusobne mere stvari. Duhovno čulo je neko pročišćeno čulno opažanje - vizionarska sposobnost. Slično će govoriti i Vordsvort (Wordsworth): "poezija je najfilozofskija vrsta pisanja (...) prva i poslednja od sveg znanja (...) besmrtna kao srce čovekovo (...) a pesnici su proroci sjedinjeni u moćan sistem istine". Ovakvom shvatanju poezije i pesnika kasnije će se suprotstavljati Kjerkegor tvrdnjom da su poezija i mudrost nespojivi jer da bi čovek postao pesnik mora se odreći onog što želi da postane. To odricanje, smatra danski filozof, je očaj a iz očaja nastaje plamena želja koja rađa poeziju i zato uživanje u poeziji ma koliko bilo zanosno i duboko, rađa se u očajanju. Stoga umerenije deluje pesnik i Vordsvortov
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 305
bliski prijatelj Kolridž (S.T. Coleridge) kad kaže da nas "pravom sistemu filozofije - nauci o životu - najbolje može naučiti filozofija". Iako u engleskom jeziku reč "filozofija" često svašta znači, ovde treba obratiti pažnju na to da Kolridž ne govori o pesniku-filozofu već o pesniku i filozofu; za njega je mašta umetnička sposobnost koja samo preuređuje već dati materijal. Uobrazilja je ponavljanje večnog čina stvaranja u konačnom umu i nadahnut njom umetnik postaje sposoban da rastapa, razrešuje i rasipa da bi ponovo stvorio (Gilbert-Kun, 1969, 321-332). Motiv genija transformisan je u svetskoj literaturi u temu dvojnika; srećemo je u raznim oblicima: blizanci, zamenjena braća, sen što se odvaja od čoveka, lutajuća duša koja se ne može upokojiti, romani o vampirima, a među najpoznatijim likovima su Goljadkin (Dostojevski: Dvojnik.
ovde se treba prisetiti i romanse ranog Čajkovskog na stihove A. Feta (iz ciklusa Ofeliji) u kojoj se svaki katren završava stihovima: Moj geniju, moj anđele, moj druže. *** Drugi pojam koji se vezuje za pojam genija jeste talenat; po shvatanju Hegela, to je posebna sposobnost individualizovanja tvorevina umetnosti u spoljašnje pojave. Onaj ko ima talenta može nešto da postogne samo u jednoj zasebnoj oblasti umetnosti a da bi u sebi samom postao savršen njemu je uvek potrebna opšta sposobnost za umetnost i nadahnuće koje se dobija samo od genijalnosti. Otuda se talenat bez genija ne uzdiže visoko iznad spoljašnje rutine (Hegel, 1970, 282). Nadahnuće je delatnost fantazije i tehničkog izvođenja, posmatrana za sebe kao stanje u umetniku. Postoje različita mišljenja o nastanku nadahnuća; verovalo se da je nadahnuće moguće proizvesti putem (a) čulnog nadraživanja (ali, kaže Hegel, Marmontel je pričao kako je
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|