Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 327
4. Estetske i umetničke vrednosti
Kada se postavi pitanje vrednosti umetnosti, a posebno, umetničkih vrednosti, odnosno vrednosti u umetnosti, onda se zapravo pitamo kakva je vrednost umetnosti za ljudski život, odnosno, koje su to vrednosti koje srećemo u umetničkom delu i estetskom predmetu kao njegovoj konkretizaciji putem estetskog doživljaja i kako te vrednosti uopšte postoje. Da bi se moglo govoriti o estetskoj vrednosti, neophodno je da se prethodno utvrdi šta je uopšte vrednost. Odgovor na ovo pitanje nastoje da daju kako estetika i etika, tako i gnoseologija i religija. Prva teškoća javlja se već pri pokušaju određenja nosioca vrednosti: ako je nosioc moralnih vrednosti isključivo čovek, to se ne može reći i za estetske vrednosti jer bi u tom slučaju one bile preusko shvaćene, pošto sve što postoji u svetu može biti nosioc estetskih vrednosti. Druga teškoća leži u pokušaju da se odgovori na pitanje kako postoje vrednosti, kakav je njihov smisao, u čemu se ogleda njihovo važenje i konačno, da li su relativne ili apsolutne (Hartman, 1968, 390-402). Ovo poslednje više je prisutno u raspravama o moralnim vrednostima a manje o estetskim jer ove potonje nisu vrednosti akta već vrednosti predmeta, vrednosti nečeg što se javlja samo u pojavljivanju; estetska vrednost se ne realizuje jer ni predmet za koji je ona vezana nije realan (realan mu je samo prednji plan, dok je sve ostalo irealno) i zato estetska vrednost ostaje vrednost pojavljivanja (Hartman, 1968, 411).
4. 1. Vrednost u umetnosti Pitanje o vrednosti umetnosti jeste pitanje o mestu i ulozi koju umetnost ima u ljudskom životu; pritom je moguće razlikovati istorijsku dimenziju pitanja (kada se hoće nešto reći o ulozi koju ova ima unutar šireg sistema
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 328
vrednosti, o mestu umetnosti unutar jedne kulture ili epohe) i, moguće je postaviti principijelno pitanje: koja je uloga umetnosti (ne pojedinog umetničkog dela) u ljudskom životu; to drugo pitanje nastaje u pokušaju promišljenja smisla umetnosti i odgovore možemo pratiti još od Platona: cilj pesništva može biti pružanje zadovoljstva /hedone/ (Gor. 501d-502d), ali isto tako ono može imati prevashodno moralne i vaspitne zadatke (a to je i osnovna tema dijaloga koji raspravljaju o ustrojstvu idealne države). Ne treba smetnuti s uma da umetnost može imati i treću funkciju, saznajno-teorijsku: setimo se kako se upravo njoj zahvaljujući duša polazeći od lepote čulnog sveta uspinje do ideje lepog. Tako se već na početku filozofije javljaju tri stava o vrednosti umetnosti: hedonistički, moralistički i kognitivni (Kutschera, 1988, 261). Sledimo li hedonističku tezu koja je prevashodno moralno-filozofska, zaključićemo da vrednost određenog umetničkog dela leži u estetskom užitku koji se rađa u posmatraču ili slušaocu u odnosu na umetnička dela pa bi zadatak umetnosti bio u stvaranju dela koja pružaju užitak i to je stav kakav nalazimo već početkom XVII stoleća, recimo kod opata Di Boa koji je smatrao da zabavna vrednost umetničkog dela počiva u igri afekata; i to je razlog što još Hjum smatra da je igra predmet pesništva (Kutschera, 1988, 262). Ovo je blisko kako Kantu i M. Gajgeru tako i N. Hartmanu koji je pisao da vrednost umetničkog dela postoji samo za subjekt koji ga opaža jer opažati jednu vrednost znači istovremeno je i konstruisati. Međutim, ima mnogo dela kojima nije prevashodno cilj da pruže užitak (kao što je slučaj sa nizom dela religiozne umetnosti, ili sa delima koja ni ne teže tome da budu lepa: Boš, Goja, Lotreamon); isto važi i za dela arhitekture koja nastaju iz sasvim drugačijih pobuda, budući da ne mogu do kraja biti apsolutna tako što bi bila
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 329
apsolutno nefunkcionalna. Ovo ne znači da nema izuzetaka i da nam i velika religiozna dela ne mogu pružiti estetski užitak, no ono što se ovde hoće reći svakako je to da proizvođenje estetskog užitka nije i pr-venstveni cilj umetnika, posebno onda kada se dođe do saznanja da se do najvišeg dobra ne može dospeti pomoću umetnosti (Hobs). Potvrdu o važnosti vaspitne funkcije umetnosti moguće je naći ne samo kod Platona već jednako kod Hesioda, u basnama Ezopa, ili u Aristotelovoj Politici gde se govori o vaspitnom značaju muzike (VIII, 4-7); ova ne služi samo proizvođenju zadovoljstva već ima isti značaj za dušu kao gimnastika za telo i tu se opet može videti ideal izražen u jedinstvu lepog i dobrog (kalokagathia). Možda ne treba ni pominjati slavni spis Horacija Ars poetica (Pismo Pizonima) koji poučava o istovremenom moralnom i vaspitnom delovanju umetnosti. Tezu o njenom vaspitnom delovanju moguće je naći i kod Didroa, Gotšeda, Šilera, Lukača, ili Brehta (koji će isticati socijalno-kritičku funkciju teatra). Sa ovom moralnom funkcijom umetnosti povezana je i kognitivna koju nagoveštava već Aristotel (Poet. 1448b) tezom da je pesništvo filozofskije od istorije; nije slučajno da je u vreme renesanse slikarstvo stajalo u istom redu s filozofijom prirode. Saznajnu funkciju umetnosti kasnije će istaći Hegel time što će ovu staviti pored filozofije i religije dajući umetnosti za zadatak izražavanje onog božanskog kao i dovođenje najdubljih interesa čoveka i sveobuhvatne istine duha do svesti. Moguće je govoriti i o drugim funkcijama umetnosti; ona može da pruži osećaj sreće, ili da izvrši očišćenje; ovo poslednje srećemo kod Aristotela koji govori o katarzi uz pomoć tragedije (Poetika) ili muzike (Politika) (činjenica je da reč katharsis ima kod Grka istovremeno i religiozno i medicinsko značenje). Čini se da je nemoguće dospeti do vrednosti neke Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|