Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 318
svojim tokom, i bez ikakvih takvih istraživanja) već jedino u transcendentalnom smeru" (Kant, 1975, 59). ** Pre no što bi došao do opravdanog stava da se o ukusu ne treba sporiti, Kant iz raznih uglova razmatra problem da li bi se mogao razviti jedan "zakonik" za prosuđivanje o tome da li je nešto lepo ili ne. On polazi od teze koja se već nalazi kod Volfa: lepo je ono što se dopada. Ova definicija ukus o lepom vraća u oblast privatnog dopadanja sve dok se ne utvrdi neki opšti kriterijum dopadanja. U spisu Zapažanja o osećaju lepog i uzvišenog (1764) Kant dopadanje odrećuje kao osećaj za lepo i traži odgovor na pitanje o opštosti dopadanja tako što bi se odredila mugućnost opštosti osećaja za lepo. Kant u početku definiše osećaj, kao čulni osećaj koji imaju oni koji osećaju zadovoljstvo spram neke stvari. Tu je reč o zadovoljstvu o kome nema izgrađenog pojma. O takvom dopadanju se može jednako malo sporiti kao i o ukusu. Odatle se razume da čulni osećaj ne leži u osnovi suda o lepom, da se sud o lepom zasniva na opštosti dopadadanja neke određene stvari. Kant tu iznova tematizuje "fini osećaj"naspram čulnog osećaja. Nastavljajući se na Berka on unutar "finog osećaja" razlikuje osećaj za lepo i osećaj za uzvišeno (Uzvišeno dira, lepo uzbuđuje). Razlika između lepih osećaja počiva na karakteristikama koje se čulno mogu izdiferencirati. S jedne strane je ono što izaziva jezu, s druge ono što izaziva prijatnost. Na osnovu toga razlikuju se i objekti koji izazivaju lep osećaj: s jedne strane, ono uzvišeno, mora biti veliko, lepo može biti i malo. Fini osećaj zavisi u svakom slučaju od čulnih kvaliteta. Ako se na ovim karakteristikama osećaja hoće utemeljiti estetika, teško je utvrditi neke opšte kriterijume po kojima bi određene stvari
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 319
izazivalie određeni fini osećaj. Posle svega tog pokazuje se još i da karakteristike osetnih kvaliteta vode razlikovanjima koja su čisto individualna. Kant tako dolazi do zaključka da se "Pomoću osećaja ne može objektivno suditi o stvarima" /73/. Sve dok se oko jednog osećaja ne možemo argumentovano sporiti, dotle nemamo kriterijum za utvrđivanje njegove ispravnosti. Ovo Kant utvrđuje pozivajući se na Hjuma. Međutim, suprotstavljajući se Baumgartenu Kant osećaj za lepo /fini osećaj/ razlikuje od dobrog ukusa. Za razliku od osećaja, kad je reč odobrom ukusu, odnosno, kad je reč o nekom objektu koji nazivam lepim, tada ja ne tumačim svoje individualno dopadanje, već i dopadanje drugih. U svojim razmišljanjima Kant polazi od toga da je sud ukusa objektivni sud, i da je, estetika kao nauka ili kritika suda ukusa nemoguća, kad se ne može naći temelj opštosti ovih objektivnih sudova, tj. njihov saznajni kvalitet. Stvar je u tome što nije reč o nekom privatnom dopadanju, već o opštem dopadanju. Kad je pomenutoj opštosti reč, Kant je prinuđen da iznađe dodatne argumente pa on ispituje da li u sudu o nečem što se dopada imamo uvek neki privatni sud koji se na slučajni način odnosi spram drugih, ili je reč o opštevažećem sudu o lepom.
To on formuliše tako što pita: "ima li mogućnosti da se izabere ono što će se čulima u svakom slučaju dopadati". Argumentišući protiv Hjuma Kant ističe kako se ta mogućnost ne može naučiti posmatranjem. Takva mogućnost bi bila u sposobnosti da se iznađe neposredno zadovoljstvo stvarima koje se i drugima dopadaju. Ta mogućnost nije stvar privatnog dopadanja već ona pripada transsubjektivnom iskustvu. Za razliku od nekog privatnog osećaja ta sposobnost je "više forma no materija čulnosti". Baumgartenovim jezikom rečeno, tu se radi o predstavi
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 320
čulno-opažljivog, a ne o neposrednom osećaju. Kant stoga definiše ukus kao "sposobnost izbora onog čulnog i opštevažećeg". Ukus je nalik umnom u čulnom prosuđivanju, tj. mogućnost a priori (nezavisna od iskustva). Kasnije će Kant ukus odrediti kao "popularnost jednog kultiviranog i finog čula". Grupa znalaca može da načini izbor koji bi se svima dopadao, ali oni svoj sud ne mogu utemeljiti. To je razlog što Kant određujući pojam lepoga u Kritici moći suđenja sa stanovišta opštosti dopadanja lepoga polazi od jedne druge perspektive. Kant je prvo prinuđen da modifikuje formulaciju "lepo je ono što se dopada" u "lepo je ono što se neposredno dopada", tj. "lepo je ono što nije svrha nečeg drugoga". Dopadanje koje je individualno, pojedinačno, može biti prijatno, ali samo ono što se svima dopada, ono što ima opšte važenje može biti i lepo. Vraćajući se Baumgartenovoj, racionalistički utemeljenoj estetici, Kant nastoji da opštost dopadanja lepog tako utemelji što se prosuđivanje ne bi odnosilo na subjekt dopadanja već na objekt. Na taj način estetski sud počinje da se nalazi u blizini saznajnog suda. Nešto bi moglo biti lepo samo kroz iskustvo koje podrazumeva opšte principe čulnosti. Ono je stoga naspram jednog apriornog znanja aposteriorno. Kako u estetskom sudu nije reč o dopadanju nekog predmeta koji se sreće u oblasti opažanja već o ukusu usmerenom na predmete u pojavljivanju, Kant razlikuje čist čulni ukus i refleksivni ukus. Ovo razlikovanje čistog oseta i u sebi reflektujućeg opažaja garantuje opštost dopadanja. Čulni i refleksivni ukus Kant razlikuje oslanjajući se na odnos materije i forme koji postoji u tradicionalnoj filozofiji. "Opažaj i pojava su različiti kao materija i forma. Materija čulnosti jeste opažaj, a forma pojava. U pojavi se nešto može dopadati i kad ono nije predmet opažaja. Ono se dopada zbog forme, zbog harmonskih odnosa čulnih Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|