Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 315
deduktivnm metodu racionalističke estetike (dedukciji znanja i sudova o lepom iz prvih principa) Hjum ističe metod indukcije. Da bi se mogao razviti osećaj za lepo i da bi se mogla utvrditi pravila bilo je neophodno odrediti prostor recepcije koji bi bio nepovrediv od strane slučajnih, običnih, svakodnevnih stavova. Stotinak godina kasnije, pa sve do naših dana, taj prostor su postali muzeji i umetničke izložbe; oni su mesto gde se može iskusiti lepota koja je zaštićena od svakodnevnog sveta života. Muzeji su postali mesto gde se stiče iskustvo o umetnosti i to je imalo za posledicu da samo ono što je izdržalo sud vremena tako što je već dugo predmet divljenja i što je pritom široko prihvaćeno može da bude shvaćeno kao lepo. Pored zahteva za posebnim mestom koji treba da ima umetničko delo (time što je izdvojeno iz sveta života) Hjum ističe i zahtev za "klasičnošću", za kanonom koji će biti opšteprihvaćen. Estetičar, znalac, mora biti oslobođen od svih predrasuda i tako mora iškolovati svoj um da mu ovaj omogućuje uvid u svrhu umetničkog dela. Tako se funkcija uma pokazuje kao funkcija ukusa. Hjum nastoji da izgradi estetiku kao zakonodavca za delo a u kojoj su utemeljena pravila za ocenjivanje ukusa. Hjum uviđa diskrepanciju između principijelne mogućnosti i faktičke retkosti opštosti jednoga suda ukusa i zato naglašava da se mora slediti stav manjine i to onih koji su znalci i imaju prefinjeni ukus. Tako krajem XVIII i početkom XIX stoleća (u Francvuskoj u vreme Revolucije, u Nemačkoj od 1805) počinju da se stvaraju muzeji u kojima se umetnost izoluje od svakodnevnog sveta, kao mesto koje pruža uslove za kompetentno negovanje ukusa. U muzeju su dela oslobođena uticaja svakodnevice i tu se možemo vežbati u posmatranju i razvijati istorijsko poznavanje dela. Međutim, da li se umetnost stvara samo za muzeje, da li su muzeji mesto namenjeno malom broju znalaca i da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 316
li se tu mogu stvoriti pravila za obrazovanje dobrog ukusa? Danas je to dovedeno u pitanje jer je dovedena u pitanje Hjumova sigurnost s kojom bi se moglo analizirati estetsko iskustvo opštevažeće za dobar ukus. Taj osećaj za lepo bio je izgubljen i Kant će stoga pokazati skepsu za Hjumovu "estetiku znalca", nastojeći da prevlada ovu empirijsku poziciju kod Hjuma tako što će istaći racionalističku tezu da odlučujuću ulogu u prosuđivanju lepoga igra mišljenje. ** Nadovezujući se u znatnoj meri na Hjumaova shvatanja I. Kant u svojim razmišljanjima polazi od dve pretpostavke. Prva je sadržana u zahtevu za jednom kritikom ukusa koja bi u smislu jedne kritike saznanja bila "naučna", što će reći konsekventno izgrađena na sistemu argumenata, i drugu nalazimo u Kantovom uvidu da sud ukusa ne počiva na znanju, te jedna naučna kritika ukusa, tj. jedna filozofska estetika nije moguća. Zato se o ukusu za lepo može jednako malo filozofski raspravljati kao i o svakom drugom ukusu koji dobijamo čulima. U Kritici čistog uma Kant formuliše temeljni problem estetike koji će svoj konačni oblik imati u Kritici
kriterijumi ukusa ne mogu biti temelj naučne kritike ukusa, tj. filozofske estetike i Kant već u napomeni uz prvi paragraf svoje prve Kritike piše: "Jedino se Nemci sad služe rečju estetika da bi njome označili ono što drugi nazivaju
je gajio odličan analitičar Baumgarten, naime, da podvede pod principe uma kritičko ocenjivanje lepoga, te da pravila toga ocenjivanja učini naukom. Ali, ovaj trud je uzaludan, jer pomenuta pravila ili kriteriji jesu prema svojim najvažnijim izvorima čisto empirički, te, prema tome, nikada ne mogu služiti kao određeni zakoni a priori, prema kojima bi se morao upravljati naš ukus, već, naprotiv, naš
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 317
ukus čini pravi probni kamen ovih pravila. Zbog toga ili treba ovo ime ponovo uvesti i zadržati ga za učenje koje je prava nauka (čime bi se približili jeziku i smislu starih, kod kojih, po rečima Kanta, beše vrlo čuvena podela saznanja na aistheta kai noeta) ili ga treba deliti sa spekulativnom filozofijom, pa reč estetika upotrebiti delom u transcendentalnom smislu, a delom u psihološkom značenju (Kant, 1990, 52). S tim problemom da je pravilo ukusa čisto empirijski opšte te da je filozofska kritika ukusa očigledno nesprovodljiva, bavi se Kant u Kritici čistog uma. U okviru opšteg određenja uslova mogućnosti saznanja ima on u vidu doduše to da svo saznanje počinje sa iskustvom koje nam je pristupačno putem čula i da je istinitost tog saznanja uslovljena tim pristupom predmetima. Ali, estetika kao učenje o sudovima ukusa (ili, kako Kant kaže: estetika u psihološkom značenju) ne može prevladati empirijsku osnovu iskustva. Estetika, u posebnom značenju te reči, kao učenje o ukusu i prosuđivanje umetnosti, ima posla sa specifičnim sudovima o čulnom iskustvu a koji su uslovljeni umetnošću, lepim predmetima koji se razlikuju od predmeta koje nalazimo u prirodi. Ali, tu je reč o takvom iskustvu koje nije objektivno i stoga je samo privatno i ima individualno važenje. Tako se i dešava da se ističe zahtev da subjektivni i individualni sud ukusa bude opšteprihvaćen; međutim taj zahtev ostaje neutemeljen. Na osnovu toga Kant dolazi do zaključka da estetika u smislu jedne adekvatne filozofije umetnosti nije moguća. Međutim, u Kritici moći suđenja on, možda iznenađujuće, daje predlog za jednu temeljnu filozofsku estetiku koja bi polazila od opštosti suda ukusa. On je određuje kao "istraživanje o ukusu kao estetskoj moći suđenja a koje se vrši ne radi vaspitanja i kulture ukusa (jer će kultura ukusa ići, kako do sada tako i ubuduće, Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|