Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 339
objekta, tj. o činjenici da su svet i duh stvoreni jedno za drugo, svet da bi uzbudio dušu do dubina, pokrećući njene energije na skladnu igru, a duh da bi radosnim prihvatanjem odgovorio na pojavu pruženu čulima. Možda upravo zato, pri estetskim zadovoljstvima osećamo da smo kod kuće u svemiru (Gilbert-Kun, 1969, 417). Zavisno od toga kako situiramo vrednost imaćemo i tome odgovarajuće posledice: ako se pod vrednošću podrazumeva doživljaj, ona se premešta u psihu i psihologizuje se, ako se vrednost shvata kao svojstvo predmeta, ona se naturalizuje, kosmologizuje. Ovo je dilema pred kojom će se naći i M. Gajger. Središnje mesto njegovog učenja jeste razjašnjenje bivstva kojim su determinisane vrednosti: one se, po njegovom mišljenju, ne mogu niti intelektualno saznati, niti čulno opaziti, već se mogu dokučiti jednom specifičnom moći - osećajem vrednosti /Wertfühlen/. Deset godina stariji Gajgerov prijatelj, filozof Aleksandar Pfender (A. Pfaender, 1870-1941) koristi izraze nalaženje vrednosti /Wertfindung/ i osećanje vrednosti /Wertfuehlung/; ovim drugim izrazom hoće se sugerisati mogućnost "duševno osećajućeg zahvatanja vrednosti" pa Gajger kasnije piše o "osećajućem zahvatanju umetničkih vrednosti" (Geiger, 1976, 170). Tu se naime postavlja problem: kako se mogu zahvatiti, odnosno doživeti estetske vrednosti, pri čemu se pod doživljavanjem podrazumeva duševno iskustvo. Gajger je svestan toga da se tu radi o takvoj moći vrednovanja koja se teško može intersubjektivno dokazivati, ali, možda takvoj vrsti dokazivanja ne treba pridavati veliki značaj; uostalom, Aleksandar Pfender je govorio o sleposti za vrednosti i isticao da kao što se u suton gube boje, tako se u suton jedne civilizacije gube i vrednosti. Ova ideja "sleposti za vrednosti" /Wertblindheit/ nije ni Gajgeru bila strana.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 340
Ne treba misliti da se Gajger kreće u pravcu relativizma, naprotiv: on je nastojao da estetiku utemelji u smislu fenomenologije kao stroge nauke. lestvicu vrednosti i vrednovanja gradi na antropološkim osnovama razlikujući vitalnu, psihičku i duhovno-personalnu sferu; ta hijerarhija vrednosti kreće se od vitalnih prema duhovnim i nije najjasnije da li tu imamo veći uticaj M. Šelera ili N. Hartmana; isto tako nije do kraja vidno u kojoj meri je antropologija neophodna za razvijanje jedne ovakve hijerarhije vrednosti.
4.4. Estetika i učenje o vrednostima Već smo istakli da Gajger estetiku vidi kao nauku o vrednostima, kao nauku o formama i zakonima estutskih vrednosti i da estetska vrednost mora biti osnovni predmet estetičkih istraživanja; on konstatuje kako su u poslednjih pedesetak godina (ima se u vidu period: 1880-1930) sva istraživanja bila usmerena izučavanju estetskog akta što je imalo za posledicu da u prvi plan dospe problem estetskog doživljaja. Ako se u središte istraživanja stavi estetska vrednost prvo na što treba odgovoriti je: šta je zapravo ona? Da li je estetska vrednost kvalitet, osobina, činjenica, ili nešto što delu dodaje subjekt? Pitanje je: kako mi doživljavamo estetsku vrednost, kako nam ona postaje pristupačna, šta mi o njoj znamo? Sigurno je jedno, kaže Gajger: našim neposrednim doživljajima mi zahvatamo vrednost umetničkog dela - slušajući postajemo svesni vrednosti određene simfonije, čitajući zahvatamo vrednost nekog romana, gledanjem vrednost slike (Geiger, 1976, 427). To ima za posledicu da princip neposrednog iskustva važi za oblast estetskog jednako kao i za oblast fizike ili istorije; ali, dok oblast teorijskog poznaje samo jedan oblik neposrednog doživljaja (kojim nam je dat neki predmet, a to
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 341
je opažanje spoljnjeg sveta), dotle estetika poznaje dva različita načina doživljavanja: to su kaže Gajger, dopadanje /Gefallen/ i uživanje, odnosno, zadovoljstvo /Genuß/ (Geiger, 1976, 427). Ova dva načina doživljavanja različiti su u svojoj strukturi, zauzimaju različito mesto u oblasti duše i imaju različito značenje za iskustvo estetske vrednosti. Razliku između dopadanja i zadovoljstva Gajger objašnjava na sledeći način: dopadanje se može razumeti kao odgovor na pitanje (recimo, kad kažemo da nam se neka slika dopada ili ne dopada); stav dopadanja je predracionalni. Sasvim je drugačije kad je reč o zadovoljstvu: ono nije odgovor na pitanje, već jedna emotivna reakcija na umetničko delo, pa se tu radi o tome kako mi se ono dopada, kakav je moj odnos prema umetničkom delu. Druga razlika koja se može naći između dopadanja i zadovoljstva bila bi u sferi subjekt-objekt odnosa: u doživljaju zadovoljstva, uživajući u umetničkom delu subjekt je pasivan i užitak je takođe pasivan. Kad je reč o dopadanju, tu se subjekt prepušta objektu da bi mogao zauzeti stav, pri čemu, ističe Gajger, zauzimanje stava treba videti kao aktivnost subjekta koji se ne potčinjava objektu već ostaje otvoren za odlučivanje (Geiger, 1976, 428). Tako se pokazuje da dok je užitak pasivan, dok je on jedna prosta činjenica, dotle je dopadanje odlučivanje, izraz delatnosti subjekta i u njemu su oči otvorene za vrednosne kvalitete predmeta. Dopadanje, kaže Gajger, vidi a uživanje je slepo; dopadanje je usmereno na vrednost predmeta, uživanje je u svesti i ono je uzbuđenost moga ja i stoga je svako uživanje samouživanje izazvano predmetom. Zato je moguće da "vidimo" bezvrednost nekog dela, da konstatujemo kako je neka umetnička slika zapravo kič, a da ipak osećamo zanos izazvan tim delom, da u njemu uživamo. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|