Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 363
filozofija nostalgija, nagon da se bude kod kuće (a to je moguće samo kad nismo kod kuće). Ne: biti tamo ili ovde; ne: biti samo na jednom mestu; nego: biti uopšte kod kuće, to znači uvek biti u celini /Ganze/. To: u celini /im Ganzen/ nazivamo: svet. U našoj tuzi za domom izgnani smo u bivstvovanje u celini. Za domom tuguje onaj koji nije kod kuće; a, biti kod kuće znači: egzistirati u celini bivstvujućeg. Ali, nije ništa manje čudno ni pitanje: šta to znači: u celini? Ono što se u tom pitanju dešava jeste konačnost čoveka, kaže Hajdeger. Naše bivstvovanje je izgnanost. Mi smo na putu prema celini. Mi smo to na putu /Unterwegs/, prelaz /Uebergang/, ali, mi nismo ni jedno ni drugo. Šta je taj nemir ničeg? Nazivamo ga, kaže opet Hajdeger, konačnost. Konačnost nije osobina, već temeljni način našeg bivstvovanja. Sve što je u svetu jeste konačno; ali, kako ukazuje Fink u svojim predavanjima Svet i konačnost /Welt und Endlichkeit /, bit konačnih stvari ostaje u tami jer se njihova konačnost ne može dokučiti polazeći od sveta. Konačnost nije fenomenalni karakter na bivstvujućem (koji bi se manifestovao kao čvrstoća ili boja) niti je nešto poput ograničenosti /Begrenztheit/ što biva dokučivo ukazivanjem na oblik. Konačnost konačne stvari jeste karakter sveta /Weltcharakter/. Sve bivstvujuće pripada svetu čija se nestvarost može razumeti borbom života i smrti, odnosno - bivstvovanja i ničeg (u prvom slučaju reč je o svetskom, u drugom o kosmičkom smislu ovog sukoba, ili, drugačije rečeno: u prvom slučaju nalazimo se na tlu metafizike, u drugom na tlu kosmologije) /Fink, 1990, 193/. Konačnost počiva samo u okončavanju /Verendlichung/; u ovome se dešava opojedinačenje /Vereinzelung/, svođenje čoveka na njegov opstanak /Dasein/. Opojedinačenje to ne znači da se čovek redukuje na njegovo sitno, suvonjavo ja, da se svodi na ovo ili ono što
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 364
ispunjava svet. U tom opojedinačenju, u okončavanju /Verendlichung/ sadržana je poslednja osama /Vereinsamung/ čoveka u kojoj svako kao pojedinac stoji. Opojedinačenje kao svođenje na jedno, više je jedno osamljivanje u kojem svaki čovek dolazi do blizine bitnosti svih stvari, do sveta. Šta je osama /Einsamkeit/ u kojoj neko prebiva kao pojedinac, kao posebnost, pita Hajdeger. Odnosno: kako u jednom razumeti: svet, konačnost, osamljivanje? Šta se to dešava s nama? Šta je to čovek kad mu se u njegovoj osnovi tako nešto dešava? Da li je sve to što kažemo za čoveka (da je on životinja, čuvar kulture, ličnost) samo senka nad njim, senka nečeg sasvim drugog a što nazivamo Dasein? Svako od gornja tri pitanja vodi u celinu. Ali, nije dovoljno da ta pitanja znamo, odlučujuće je: da li ta pitanja stvarno pitamo? Imamo li moći da ih nosimo kroz čitavu našu egzistenciju? Metafizički pojmovi nisu nešto što se uči (Heidegger, 1983, 9). Mi ih ne možemo pojmiti u njihovoj strogosti ako ih ne obuhvatimo u onom što oni treba da znače. To obuhvatanje je temeljno nastojanje filozofiranja. Svo to obuhvatanje dolazi i ostaje u jednom usklađivanju,
temeljnom štimungu, pa nas vodeći metafizika vraća u tamu čovekove biti, te pitanje šta je metafizika? nužno završava u onom odavno već postavljenom pitanju šta je čovek? ali isto tako i pitanju šta je bit? Kako je metafizika temeljno dešavanje u ljudskom opstanku i kako su metafizička ona pitanja kojima dospevamo u celinu i pitajući tako da sami (koji pitamo) budemo dovedeni u pitanje i stavljeni u pitanje, pitanje pesništva i pitanje biti pesništva javlja se kao temeljno pitanje. Pesništvo je kazivanje sveta i zemlje, kazivanje prostora igre njihovog sukoba, kazivanje o blizini i daljini bogova (Heidegger, 1977, 61). Pesništvo je, nastavlja
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 365
Heidegger u spisu Der Ursprung des Kunstwerkes, kazivanje neskrivenosti bivstvujućeg. Kazujući prostor igre u kome se sukobljavaju nebo i zemlja, svetlo i tama, bogovi i ljudi pesništvo kazuje o blizini i daljini bogova. Smrtnici i bogovi su bivstvujuća a bivstvujuća (Seiende) su "stvari" koje, budući da se nalaze u pomenutom četvorstvu što ga čine nebo, zemlja, ljudi i bogovi, zbiraju stvari naše okoline i prirode. Ovde se iznova susrećemo sa već iskazanom sumnjom da se upravo u određe-nju te blizine, zbog njene bliskosti nalazimo na mestu odakle potiču sve teškoće: tu zemlja nije samo zatvorenost u sebe onog što hoće sebe da sačuva već se pokazuje kao princip koji je moguć samo spram neba što obuhvata zemlju sa svih strana; zemlja je tu bivstvena moć zatvorenosti za koju je pojavna zemlja samo simbol. Sukob svetline i tame prikrivanja sukob u kojem se otvaraju prostor i vreme; on je izvorniji od svih početaka u vremenu; to je kosmički sukob što čini svet kao "pravi horizont bivstvovanja" (Fink, 1977, 233). ***
U času kad se opaža nestajanje predmeta i na njihova mesta stupaju slike njihovog razvoja, umetnost se pokazuje kao mesto stvara-nja iz mišljenja stvari i znanja o njima. Tu se stvaranje iznova pokazuje kao proiznošenje iz praznine u svetlo egzistentnosti. Moderno slikarstvo na najbolji način pokazuje kako su prigovori apstraktnosti umetnosti bespredmetni, pa je već dosta davno konstatovano (Haftmann) da je moderno slikarstvo istovremeno i figurativno i apstraktno (Grassi, 1972, 421). Čini se da ovde imamo jedan problem druge vrste: pitanje odnosa materijala i ljudskih mogućnosti jer u svakom vremenu nije moguće sve: ostvariva je uvek samo jedna određena grupa mogućnosti koja ima moć korespondencije s materijalom. Smisao koji se vezuje za materijal jeste garant Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|