Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 360
prostor igre; nebo u poznim spisima Hajdegera treba razumeti na način na koji on vidi svet u spisu o umetničkom delu gde nebo i zemlja stoje na mesto svetline i skrivanja prostora igre vremena. Sve ovo možda liči na neko cepidlačenje i raspravljanje o nijansama koje mnogi ne vide kao značajne, ali, ako se hoće razumeti filozofija Hajdegera onda se ovo mora imati u vidu; jer, kako inače shvatiti razlog Hajdegerovom netematizovanju pojma Vorhandenheit, za koji u tradiciji imamo izraze kao što su bivstvovanje ili existentia, a koji on koristi kao privremenu oznaku za ono što se sa stanovišta vremenitosti može odrediti kao prisutnost /Anwesenheit/; po mišljenju Tugendhata ovakav stav autora dela Sein und Zeit da se razumeti tako što je tematizacija ovog pojma trebalo da se odvije u trećem, nenapisanom delu ovog spisa koji je imao za cilj da sa stanovišta vremenitosti odredi smisao bivstvovanja kao i različite načine bivstvovanja (Tugendhat, 1970, 292). U odsustvu bogova nema svetla i nema istine. Pa, ipak. Nešto je ipak ostalo za njima: to su tragovi, obično nevidljivi, a čini ih svetost; ona pokazuje da nekog svetla u noći ipak ima. U pomenutom spisu sveto se određuje kao elemenat etra po kojem su bogovi bogovi, elemenat etra po kojem božansko jeste (Heidegger, 1977, 272). Sveto je osnova iz koje poniču bogovi, osnova što ih omogućuje u njihovoj božanstvenosti. Kada bogova nema, a Hajdeger, na tragu Helderlina smatra da mi živimo u oskudno vreme koje se karakteriše njihovim odsustvom, jedini trag negdašnjeg prisustva bogova jeste sveto; ono je trag odbeglih bogova. Pesnici, na njihovom tragu krče srodnim smrtnicima put ka obratu; oni u vreme svetske noći izriču
To sveto (kao jedini preostali trag o kojem se i na čijem tlu mora pevati) jeste vreme odbeglih bogova, jeste
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 361
vreme noći sveta. To vreme nije prazno vreme, vreme čiste odsutnosti, već vreme na kojem počiva svet i njegova noć. Ova je noć i opasna (bez obzira na činjenicu da u blizini opasnosti raste i ono spasonosno) jer sadrži najozbiljniju mogućnost da se izgube i sveto na tragu bogova i njihovi tragovi. Ta ozbiljnost sve više postaje znak stvarnosti u kojoj se ogleda stanje sveta kao neprisutne prisutnosti. Ako se govor pokazuje kao bit pesništva (Heidegger, 1977, 62), ako se tek u govoru pesnika otvara bivstvujuće kao bivstvujuće onda njegov čin poprima važnost prvog reda. Hajdeger razlikuje kazivanje /Sage/ i imenovanje /Nennen/ kao dva načina postavljanja istine u delo (Heidegger, 1977, 62); jedan pripada pesništvu drugi filozofiji: onaj prvi put - na tragu svetog - vodi onom izbavljujućem /Heile/ unutar kojeg se može pojaviti sveto; pesnici pak, iskušavajući ono neizbavljujuće /Heillose/ dolaze na trag svetog (Heidegger, 1977, 319). Pesništvo imenuje sveto, dok filozofija kazuje bivstvovanje. Tako se postavlja pitanje odnosa svetog i bivstvovanja, s jedne strane, i pitanje odnosa imenovanja i kazivanja; tu se, najverovatnije, krije i rešenje zagonetnog odnosa pesništva i filozofije. Da sveto nije što i bivstvovanje to je daleko jasnije u pogovora pomenutog spisa Was ist
takvu razliku i u spisu Wozu Dichter? gde tematizuje kazivanje /Sagen/ pesnika (Heidegger, 1977, 272); činjenica je da se u ranijem njegovom spisu pesništvu pridaje veći značaj no potom. Bilo bi pogrešno izjednačavati sveto sa božanskim, sa bogom, ili bogovima. Sveto označava nešto neprelazno- izvorno, a to znači da se ne može svesti na neku od transcendentalija: naspram transcendentalija koje prevazilaze kategorije kao jednoznačne predikate pa su stoga višeznačne i mogu se razumeti u analogiji, sveto je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 362
jednoznačno i leži u njihovoj osnovi. "Sveto nije sveto stoga što je božansko, već je božansko božansko zato što jeste na način svetog" (Heidegger, 1951, 58). Ovo, kako to Gustav Zivert (G. Siewerth/ primećuje, znači da božansko biva imenovano i omogućeno od svetog (određenog tomistički kao bonum transcendentale). Posledica toga je da sveto ima prvenstvo; ono je prostor biti božanskog /"der Wesensraum" der Gottheit/, tj. ono što se "pojavljuje" a istovremeno i ono što je najviše u svetlu istine. Zato sveto treba dovesti u vezu sa svetom: ne sa svetom u smislu onog unum, već prevashodno sa svetom kao vladavinom, kao načinom na koji svet svetuje. Krajnja konsekvenca koja bi se tu možda mogla izvesti glasila bi: Sveto je način na koji svetuje svet: ono je horizont koji omogućuje "igru transcendentalija", ili, sveto je isto što i svet, ali ne isto što i bivstvovanje. Zato se ono može samo imenovati, ali ne i kazivati. Opevajući bit pesništva pesnicim počev od Helderlina, istovremeno misle i bit pesništva; opevajući je, odnoseći se prema njoj, prema bivstvovanju kao bivstvovanju, pesnici iz pesništva stupaju u filozofiju. Kad pesnikovanje postaje stvar mišljenja sveto pesništva približava se bivstvovanju filozofije. U predavanjima pod naslovom Grundbegiffe der Metaphysik /Temeljni pojmovi metafizike/ Hajdeger ističe da iako još od Aristotela naovamo stoji kako pesnici mnogo lažu (Met., A2, 983a 3f) jednako stoji da je umetnost (a s njom i pesništvo) sestra filozofije; stoga on s mnogo opravdanja navodi pesnika Novalisa koji je jednom rekao da je filozofija tuga za domom /Heimweh/, napor iznad svega da se bude kod kuće. U prvi mah čini se da je to čudna, romantičarska definicija.
tako nečeg, pita Hajdeger. Ako ima, kako tim izrazom odrediti onda filozofiju? Možda Novalis hoće da kaže da je
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|