Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 357
pripada obaveza da pevaju o oskudnom vremenu koje se karakteriše odsustvom bogova, tj. odsustvom osnove koja omogućuje svetlinu dana; vreme svetske noći je oskudno jer mu nedostaje neskrivenost bola, smrti. To za posledicu ima nedosezanje biti bola ili smrtnosti, jer se samo područje biti povuklo - bit se s bogovima izmestila na neko drugo mesto. Ostalo je još samo sveto kao trag bogova. To nam sad kazuje da oblast svetog i oblast biti nisu identične, da svetog ima i u odsutnosti biti, da se sveto i bit ne može dovesti u relaciju identiteta. Sveto je trag bogova i na njegovom tragu su pesnici. Oni pevaju o oskudnosti u kojoj se pokazuje izostanak temelja koji behu bogovi. Jedino što pesnicima preostaje jeste da slede trag bogova. Hajdeger kaže da nejasno ostaje šta bi mogao biti trag za trag (Heidegger, 1977, 275). Kako se takav trag može pokazati? Može li se on
temelj; sve dotad vlada svetska noć koja se, po rečima Hajdegera približava svojoj sredini upravo u času kad oskudnost biva najveća (Heidegger, 1977, 271). Ima mnogo razloga za pitanje: da li ćemo se uskoro naći u onom drugom delu noći il nam je usud da i dalje iskušavamo bezbitnu ponoć? Ako je svetska noć sudbina, da li smo se sad našli u središtu svoje sudbine, da li iskušavamo ono najvrednije iskušavanja, ono jedino što se u središtu stvari a bez temelja može iskusiti? Ako pesnike na njihovom putu susreće prisutnost (a to je drugi izraz za bivstvovanje /Sein/) koja se istovremeno i skriva, pa to skrivanje jeste bezdan, onda se u njoj kao skrivenosti, kao bezdanu iskušavaju tragovi prisutnosti koji su za pesnike tragovi odbeglih bogova; pevati u oskudnom vremenu i pritom paziti na trag odbeglih bogova - to znači: imenovati sveto u vreme svetske noći. Pevati o tragovima odbeglih bogova znači pevati o odnosu ljudi i bogova, o odnosu neba i zemlje. Taj odnos pevaju pesnici hodeći u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 358
svetoj noći iz zemlje u zemlju. Koje to zemlje, po mišljenju Helderlina treba da ophode pesnici i ko ih upućuje na put? To lutanje što se pokazuje kao usud možda je samo nužan način potvrđivanja moći zemlje što držeći ih suprotstavlja se odasvud osvetljenom nebu? Zemlja je ovde osnovni princip, princip noći kojem se suprotstavlja dan. Sukob zemlje i neba ne vodi izmirenju: svet je izvorna nesloga, sukob temeljnih elemenata; svet možemo razumeti kao horizont bivstvovanja, a svetskost opstanka kao otvorenost za najstarije bogove - za nebo i zemlju (Fink, 1992, 196). Iako Hajdeger izraz zemlja preuzima od poznog Huserla (o čemu svedočenje imamo i kod Landgrebea) treba imati u vidu da pojam zemlje možemo razumeti u kontekstu Hajdegerovog pojma sveta. Očigledno je da postoji razlika u razumevanju sveta pre i posle Hajdegerovog spisa Kehre /Zaokret/ ali istovremeno moramo konstatovati kako kasnije značenje ima poreklo već u spisu Sein und Zeit /Bivstvovanje i vreme/; ono što se sa sigurnošću može tvrditi jeste da pitanje sistemskog mesta fenomena sveta u poznim Hajdegerovim spisima poprima centralno mesto. Ne treba misliti kako na taj način Hajdeger napušta pozicije svoga glavnog dela u kojem radikalizuje Huserlovu fenomenologiju tako što hoće da prevlada ontologiju unutar koje se jednače bivanje i pojavljivanje; s pravom smatra da tek sada po prvi put tematizuje bivstvovanje kao bivstvovanje a to će za logičnu posledicu imati dovođenje
U upravo pomenutom spisu Hajdeger upozorava kako svet nije ni neko bivstvujuće za koje bi se moglo reći kako se konstituiše u subjektivnosti, niti je pak određenje samog subjekta; mora se odmah reći da Hajdeger svet vidi kao "karakter bivstvovanja opstanka" (Heidegger, 1984, 64, 369) i ako se ima u vidu da se ovde radi samo o opstanku i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 359
bivstvujućima koja nisu na način opstanka onda se mora reći da je svet ipak u opstanku, da se u njemu mora temeljiti, pa je ono da na kojem insistira Hajdeger u izrazu
Nakon dela Sein und Zeit svet biva shvaćen kao prostor igre /Spielraum/, kao prostor igre značenja unutarvetskih bivstvujućih; Heidegger tako jednači bivstvovanje, prostor igre vremena sveta /Zeitspielraum der Welt/ i svetlinu /Lichtung/. Do sveta shvaćenog kao svetlina koji u spisu o biti istine Hajdeger tumači kao Ereignis dospeva se analizom subjektivnosti; ova ideja o svetu kao svetlini, kao otvorenom prostoru igre događanja pripremljena je već u Sein und Zeit gde se svetlina shvata kao otvorenost opstanka /Erschlossenheit des Daseins/ (Hajdeger, 1984, 133) ali još uvek ne kao dimenzija u kojoj se ovo otkrivanje otvara a što će biti moguće kasnije, kad unutarsvetsko bivstvujuće ponovo dobije ontički primat pa svet onda svoj ontološki smisao, kao prostor igre, može zadobiti u ravni ontičkog, u unutarsvetski bivstvujućem. Iz ovoga se može zaključiti da kod Hajdegera imamo dva tumačenja sveta: svet kao (a) prostor igre otvorenosti i zatvorenosti i kao (b) prostor igre neskrivenosti bivstvujućeg. Jedno srednje značenje ovoga pojma, bilo bi, po mišljenju Tugendhata, moguće naći u Hajdegerovom spisu o umetničkom delu gde svet nije više "ontička celina smisla pojedinog opstanka" (kao što je shvaćen kasnije u spisu o biti razloga), ali nije još ni celina smisla (kao u spisu o biti istine) jer obuhvata bitne načine i odluke jedne povesne epohe (Tugendhat, 1970, 401). Hajdeger smatra da je svetlina sveta isto što i skritost /Verbergung/ prirodno datog i zato je moguće da tu zemlja dobije svoje centralno mesto; u poznim spisima Hajdeger je svet predstavljao kao četvorstvo koje čine zemlja i nebo, smrtnici i bogovi; svet je tada shvaćen kao Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|