Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 382
suprotnosti toplo-hladno, ili veliko-malo, jer tu se radi samo o nekim gradualnim razlikama. Pojam stvarnosti je mnogoznačan i problematičan u istoj meri kao i pojam nestvarnosti, jer čini se da nema samo stvarnog i nestvarnog, odnosno, da stvarnog ima a nestvarnog nema, već da postoji stvarno koje u sebi sadrži nestvarno kao predstavljeni sadržaj. I možda baš ovakvo shvatanje otvara put razumevanju sveta igre i umetničkih dela. Svet igre ima karakter nestvarnosti, ali ne nestvarnosti koja jednostavno nije, već nestvarnosti kao bivstvujućeg privida. Igra nam se pokazuje kao neobavezna delatnost koju možemo svakog časa prekinuti bez ikakvih posledica. U igri je moguće doživeti sreću stvaranja, jer tu "možemo" sve, sve mogućnosti su otvorene, te imamo iluziju slobode i neograničenog početka. Tako nešto zbiva se u času nastajanja umetničkog dela: pred umetnikom izrasta mnoštvo mogućnosti i on se neprestano nalazi u situaciji da bira: on do kraja ostaje odgovoran za svaki izbor, za svaki potez perom ili četkicom, za svaki zabeleženi ton. U času kad je delo dovršeno jedinom stvarnošću može nam se pokazati sam gubitak mogućnosti; zato igra i umetnost pružaju uživanje u mogućnosti ponavljanja izgubljenih mogućnosti. E. Fink stoga i upozorava: "možemo birati sve što želimo, ali ne stvarno, već samo kao privid" (Fink, 1960, 79). U igri se jasno vidi jedno uzmicanje iz stvarnosti i prenošenje u modus nestvarnog, gde se (na neistoričan način) može iznova sve početi, jer se nalazimo u imaginarnom prostoru i vremenu i pred nama slobodna mogućnost izbora. Nestvarni svet igre kao u sebi bivstvujućeg privida zbiva se usred objektivno postojećih stvari. Polazeći od rezultata analize igre može se dospeti i do novih uvida u bit umetnosti: ako se svet igre pokazuje kao svet umetnosti, onda se igra i umetnost nalaze u tesnoj
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 383
vezi. Igra je bitan koren celokupne ljudske umetnosti (Fink, 1979, (1) 106); ona se kroz delatnost deteta i umetnika najjasnije pokazuje kao stvaralačko-tvorački obrat otvorenih mogućnosti. Ako je tačan Finkov uvid iz njegove knjige o Ničeu da ljudska igra (igra deteta i umetnika) može biti ključni pojam za univerzum, da je ona kosmička metafora (Fink, 1979, (2) 1988), te ako pravi subjekt umetnosti nije čovek već osnova sveta sama, i to osnova koja se tvori kroz čoveka, onda je umetnička delatnost igrana igra u kojoj mi kao individue samo figuriramo poput onih igračaka koje pominje Platon u Zakonima. Umetnost je najviši oblik igre, naša najviša mogućnost u medijumu privida. Na pitanje da li Mikelanđelov David stoji na jednom Firentinskom trgu ili u svom "imaginarnom" svetu, Fink odgovara: i tu i tamo; on je mermerni blok ali i mladić pred borbu na život i smrt (Fink, 1979, (1) 416). Davidov svet izranja na tlu nestvarnog koje je nestvarno i nadstvarno u isti mah. Dok stvara, dok se igra, čovek živi u dve dimenzije: u običnoj stvarnosti i u jednoj imaginarnoj sferi koja se izgrađuje kao imaginarni svet igre. Ono što vezuje igru i umetnosti jeste upravo taj svet imaginarnog koji je kao realna mogućnost stvarniji od svake stvarnosti. Igra nas vodi razumevanju sveta i kao konačno stvaranje ona je na taj način bliska umetnosti. Kao stvaralaštvo u magijskoj dimenziji privida igra je simbolička delatnost u kojoj se prezentuje smisao sveta i života; ona je najviša forma umetnosti i s njom se prožima sve vreme dok traje zagonetni svet igre što se istovremeno javlja kao "nestvarnost" i kao "nadstvarnost". S druge strane, umetnost nastaje na međi stvarnosti i nestvarnosti; ona nije iznad odražavanja: učestvuje u svemu, ali se ni u čemu ne iscrpljuje.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 384
Ako umetnost nastoji da na tlu igre odgovori na osnovna pitanja koja joj postavlja svet jednom se može desiti da svet nestane poput sfinge; umetnosti će svakako trebati još malo vremena da bi shvatila kako je stvarnost nešto drugo, nešto sa one strane vida; ali, treba verovati da se tako nešto neće dogoditi, jer umetnost tako nešto oduvek zna i ni za trenutak to ne može zaboraviti.
Ovaj naslov se u prvi mah čini koliko apstraktnim toliko i neodređenim; nejasno je u kom smeru se kreće ovo izlaganje; egzistencija umetnosti nije sporna, nesporna je i specifična egzistencija umetničkih dela što nas okružuju. U međuvremenu poučeni smo da ono što čini se najočiglednijim i u prvi mah najjasnijim, prečesto ostaje i najtajanstvenije. Poslednja istraživanja prirode umetnosti pokazuju da se tematizovanjem modaliteta umetnosti kao i statusa njenih dela dospeva u središte onih pitanja za koja smo već u više navrata rekli da čine podlogu iz koje izrasta zahtev za uspostavljanjem jedne kosmologije umetnosti. Nimalo slučajno, način postojanja umetničkog dela kao i tlo na kom se ovo pomalja čine se osnovnim polazištem u daljem promišljanju svekolike problematike što u svakom propitivanju fenomena umetničkog uvek iznova otvara. Izabrao sam dva primera na tragu filozofije M. Hajdegera koja mi se i danas u ovoj stvari čini odlučujućom za svaki govor o umetnosti na kraju 20. stoleća. Oba primera imaju svoje poreklo u jednom od tri ključna dela filozofije ovoga stoleća, u spisuSein und Zeit.
a. Egzistentnost umetničkog dela Ako se svekolika igra sveta i danas, zahvaljujući poslednjem velikom filozofskom podsticaju što do nas dopire Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|