Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 373
glume, likovnih umetnosti, itd) pa se pritom previđa da estetika nema za cilj da tumači ili razrešava konkretne probleme neke od posebnih umetnosti ili da samo tumači savremenu umetnost kao takvu. Estetika se u ovom stoleću uputila posve drugim putem i da bi se moglo govoriti o njenoj krizi, neophodno je prethodno odredi estetiku: moguće ju je shvatiti kao (a) tradicionalnu filozofsku disciplinu, kao (b) modernu činjeničnu nauku ili kao (c) disciplinu koja prosuđuje principe i norme za vrednovanje umetničkih dela. Kriza neće pogađati estetiku dokle god se ona ne suočava sa aktuelnim stanjem umetnosti; kriza izbija na videlo kad se spozna nedovoljnost primene tradicionalnih pojmova na modernu umetnost. Ovome se može izbeći ako se u tradicionalne kategorije kao model unese jedno kretanje pojma koje će te kategorije konfrontirati umetničkom iskustvu (Adorno, 1990, 37). Ako se estetika shvati kao nauka, onda će nju pogađati kriza koja pogađa i sve druge nauke a ova se sastoji u krizi smisla modernih nauka za modernog čoveka.
Ako je naše vreme "ozbiljno", a ljudi energični organizatori i račundžije što svoju snagu i talenat troše na putu za zaradom, to još ne znači da nema mesta i za igru koja ne istupa samo kao suprotnost ozbiljnosti, već i kao izuzetna ljudska delatnost. Ne nalazeći se u službi neke svrhe, koristi ili cilja van sebe, igra sledeći svoje unutrašnje podsticaje nadilazi običnu ljudsku delatnost otkrivajući se kao temeljni fenomen ljudskog opstanka, te se tako, u igri, dovode neposredno u vezu struktura čoveka i struktura kosmosa. Odatle samo je jedan korak do pokušaja da se igra dovede u vezu s jednom drugom temeljnom ljudskom delatnošću, sa umetnošću. Svedoci smo intenzivnog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 374
nastojanja da se ova objasni iz igre premda bi imalo smisla pokušati i obrnuto: objasniti igru iz umetnosti. * Još u antičko vreme ima pokušaja da se pozivanjem na igru kao jedan operativni model odredi svet a posredno i svet umetnosti; Heraklit u jednom svom fragmentu ističe kako je "vreme dete koje se igra razmeštanjem kamičaka; kraljevstvo deteta" (B 52). Postoji mnoštvo tumačenja ovog tajnovitog mesta kod Heraklita; nakon brojnih istraživanja došlo se do samo jednog izvesnog zaključka: u ovom fragmentu svaka reč je nejasna. Ima filozofa koji smatraju da se tu radi o igri kao univerzalnoj strukturi sveta; onda, javljaju se filolozi koji (okupirani jezikom, pa ne stižu da se bave još i filozofijom) kažu da reč aion (vreme) u doba Heraklita ne može značiti "vreme uopšte" (što bi bilo moguće tek nekoliko vekova kasnije, u doba stoika), već da aion označava "ljudski, vek, doba čovekovog života"; činjenica je da Heraklit nije rekao "ljudski vek", nego je rekao "vek", tj. vreme. Pre će biti da tu treba da se obratimo za pomoć filozofima (kao što su recimo (M. Hajdeger, ili E. Fink) jer, možda nam kroz ovaj fragment dolazi izgubljeni glas iz dubine orfičkih verovanja određen nastajanjem i propadanjem kosmosa kao toka svih stvari (Rahner, 1952, 17).
Pre će biti da ovde aion znači večnost, vek kosmosa u celini za šta ima osnova kod Anaksimandra (Diels, A 10) i Empedokla (Diels, B 16); možda je aion "kralj i dete zajedno": neodoljiv u svojoj svemoći, a pritom nemaran poput deteta u igri (Rahner, 1952, 18) što bi značilo da je njegovo delo umno (kraljevsko), ali ne i nužno (dečije) a to bi onda vodilo tumačenju aion kao božanske igre. Bilo kako bilo, složimo li se i s tim da kod Heraklita imamo elemenata za jedno shvatanje igre kao simbola sveta, pri čemu se sam tok sveta pokazuje kao dete koje se igra, činjenica je da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 375
metafizika potiskuje takvo tumačenje, pa već kod Platona svet nije više neka besciljna igra, ples stvari, nepojmljivo nastajanje i nestajanje sveg prolaznog, već jedan umni poredak. Takva igra biva potisnuta u oblast privida, u oblast čulnog pojavljivanja, ali opet dosta visokog ranga da se njom bave bogovi koji prebivaju na način igre (Zakoni, 644d, 803c). Iako je Platonovo misaono delo jedna suptilna igra pojma i pritom demonstracija onog najumetničkijeg u umetnosti, činjenica je da se on istovremeno žestoko bori protiv "svetskog" značenja igre, protiv znanja misterija i tragedija protiv zahteva pesnika da istinu govore zaneti muzama i Apolonom. Pesništvo po njegovom mišljenju može biti samo prethodsni lik i to čulni lik prave istine, pa stoga, u času kad svet biva interpretiran kao kosmička građevina, kao kosmički poredak, igra ne može više označavati kosmičko kretanje, pa biva potisnuta u sferu čulnog pojavljivanja; kad se bivstvovanje određuje kao mišljenje, tada igra može biti samo pralik istine. U komentaru Platonovog dijaloga Timaj Proklo će reći da tvorac sveta oblikuje kosmos u igri (Tim., II, 101; Diehl, I/334), te tako na određen način dolazi do povratka mišljenju Heraklita; kod Plotina, opet na tragu Platona, nalazimo misao da bogovi stvaraju žive igračke (Enn., III, 2, 15) i pritom čovek nije samo igračka koju stvara, neka čudljiva moć, već je prethodno oblikovan u logosu i pošto je predmet božanskog stvaralačkog uživanja, on je u mogućnosti da podražava stvaralačku moć boga (Rahner, 1952, 28). Kako je čovek mešavina uživanja i tuge, komedije i tragedije istovremeno (Fileb, 50b), nema igre bez ozbiljnosti i u osnovi svake igre krije se duboka tajna. Sav svet nalik je promišljenoj igri, pa Plotin piše: "Sve je razmeštanje kulisa, promena scene, glumljenje suza, glumljenje jada" i sve što je čovekovo, tašto je delo igre. O hrišćanskom tumačenju božanske igre kazuje nam Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|