Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 397
ono svojom posebnom egzistencijom događaj /Ereignis/, sudar /Stoss/ u kome se sve dotadašnje ukida i time otvara svet kakav do sada nije postojao. Ono što je tu nastajuće čini u svojoj napetosti lik samoga dela. Ovu napetost određuje Hajdeger kao sukob neba i zemlje. Time nije samo dat opis načina postojanja umetničkog dela kojim se izbegavaju predrasude tradicionalne estetike i modernog mišljenja subjektivnosti, niti Hajdeger hoće da obnovi spekulativnu estetiku koja definiše umetničko delo kao čulno pojavljivanje ideje: u umetničkom delu pojavljuje se bivstvovanje samo, sama bitnost što se u stvari pojavljuje postaje transparentna. Ovo hegelovsko određenje lepog delimično prihvata i Hajdeger jer ono nastoji da prevlada podvojenost subjekta i objekta, ja i predmeta i ne opisuje više bivstvovanje umetničkog dela polazeći od subjektivnosti subjekta. No, u ovom poslednjem slučaju, u mišljenju ideje bila bi prevladana i istina čulnog pojavljivanja, pa Hajdeger umetničko delo opisuje kao sudar, kao sukod zemlje i neba u kojem istina postaje događaj /Ereignis/. Ovo pak znači da se istina ne ispunjava i ne dovršava u pojmu filozofije; ona je posebno manifestovanje istine kakvo se događa u umetničkom delu (257) a ovo pokazuje kako Hajdegerova intencija nije samo /i sam/ opis umetničkog dela već izraz nastojanja da se pojmi
analize. U saglasnosti s njim Eugen Fink će utvrditi kako se upravo u u-metnosti omogućuje razaranje nepromenljivog bića stvari, te da je umetničko delo materijalizacija čovekovog susreta s čistim moćima bivstvovanja. Umetničko delo, reći će stoga ovaj mislilac, nije ništa drugo do epifanija božanskog (Fink, 1994, 102). Pod božanskim tu se ne misli na neko određeno bivstvujuće već bivstvovanje samo. Tako se u umetničkom delu otelotvoruje istinsko bivstvovanje u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 398
sjaju lepote, pri čemu, lepota nije neka osobina već pravo bivstvujuće što se pokazuje u svom čistom i nepromenljivom vidu (103). Tako su umetnička dela svojom egzistentnošću nešto što je bitno drugačije od stvari i nešto što predmete i izrađene upotrebne stvari uveliko premašuje; kao epifanija božanskog, kao moć obrazovanja, ne stvarnosti, već, njene ideje, umetnička dela svedokuju o vezi čoveka i vladajućeg božanskog pa stoga poseduju posebni metafizički rang. U svom poznatom radu Stvar Hajdeger će ići korak dalje. Tematizujući realnu prostornost sveta kao nešto najmanje upitno a time i "najneproblematičnije", Hajdeger dovodi u pitanje ono što nam je naizgled najbliže pa time i najneposrednije: sam pojam blizine, a time i ono što nam se čini da je blizu, da je neposredno tu, dakle: samu stvar. Hajdegera pre svega interesuje suština stvari, zbirajuće bivanje njenog četvorstva (Heidegger, 1967, II/46). Taj korak dalje Hajdeger čini time što blizinu vidi u stvarovanju /Dingen/ stvari; stvar stvaruje tako što prebiva kao zemlja i nebo, kao božanstva i smrtnici. Stvar bivstvuje na četvorostrukom temelju, u sjedinjujućem četvorstvu. Ovo četvorstvo treba razumeti kao svetovanje sveta; s jedne strane, svet postoji ukoliko svetuje, a s druge, stvar stvaruje svet. Stvar kao stvar mislimo onda kad pustimo da ona u svojoj stvarosti postoji u vladavini sveta (II/53). Stvarost stvari dokučuje se u približavanju svetu i to približavanje je suština blizine; u njemu tek, ogleda se igra sveta. Izostane li blizina izostaje i rastojanje pa sama stvar kao stvar biva poništena. Stvar umetnosti, o čemu je ovde zapravo jedino i reč, biće dovedena u ravan gde se ispituje veza sveta, objekata uopšte i igre. Same stvari, ističe se sad, ne pojavljuju se zahvaljujući čovekovoj delatnosti, već pre, njegovoj budnosti što se ogleda u ustuknuću pred mišljenjem; ovo je pak moguće samo kad svet svetuje kao svet, jer stvari, budući
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 399
da je biže supstancije uvek nešto pojedinačno /Substantia est monadare/, to su što jesu samo onda kad ih neposredno utičući u borbi sveta ističe sam svet. Tako stvar i svet dospevaju u neposrednu blizinu; blizinu ove blizine čini istinska dimenzija igre u kojoj se ogleda svet. Same stvari prisutne su shodno svojoj suštini; one mogu biti neznatne i skromne ali one omogućuju smrtnicima da dospeju do sveta kao sveta. Ovo je moguće upravo u igri kao temelju egzistencije pomenutog četvorstva. Nigde među unutarsvetskim stvarima ne postoji model za suštinu bivstvovanja, i zato je suština bivstvovanja zapravo sama igra, a sve drugo, pa i dela umetnosti, samo njena metafora.
b. Svet kao temelj umetnosti Da bi se ukazalo makar samo na smer puta koji se u ovoj knjizi predlaže i zagovara, ovde se analizira jedna rečenica iz poznatog Hajdegerovog spisa Sein und zeit
pozornica i pripada svakidašnjem poslovanju ("Die Welt, ist zugleich Boden und Schauplatz und gehoert mit zum alltaeglichen Handel und Wandel" piše Hajdeger u § 75 spisa Sein und Zeit (Heidegger, 1984, 388). Pitamo: šta ovde znači zapravo svet? Pretpostavlja li se tu da mi ovaj pojam već odranije znamo ili se njegovim stavljanjem pod znake navoda ide korak dalje u refleksiji? Drugim rečima: da li Hajdeger svet uzima u jednom prefilozofskom, vulgarnom smislu /"gehoert mit zum alltaeglichen Handel und Wandel"/ ili pak u transcendentalnom značenju /"zugleich Boden und Schauplatz"/? Prema naivnom poimanju svet je jednostavno bivstvujuće, tj. on upućuje na neposrednu pristupačnost bivstvujućeg oko nas. No, u tom slučaju bi i životinja imala svet, naime, imala bi pristup onome što se iskušava kao Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|