Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 388
može reći da je su ona posledica konačnog stvaranje koje je već kvalitativno bitno različito od onog beskonačnog kakvo hrišćanska misao pripisuje bogu. Tako se pokazuje da je umetničko delo tipično ljudska tvorevina, plod isklju-čivo ljudske delatnosti unutar sveta. S druge strane, ako situacija određuje naš položaj, ako je ona horizont unutar kojeg otkrivamo sebe pa pritom svet razumemo isključivo kao svoj svet, odnosno, ako čovek egzistira samo u određenoj, konkretnoj situaciji svoga opstanka, on kao egzistencija ostaje otvoreno i stalno nedovršeno biće u tom svetu. Zato, ako osnovnu karakteristiku egzistencije čini njena intencionalnost, tj. ako egzistencija intendira prema transcendenciji kao što racionalna svest intendira svetu koji je okružuje (Zurovac, 1986, 24), predmet egzistencije pokazuje se kao nešto nepredmetno kao nešto što u svojoj obuhvatnosti transcendira svaku moguću predmetnost. Umetničko delo je tako nalik nekom proizvedenom predmetu ali je i nešto posve drugo; kako se tu nikad ne ostaje kod samog dela već se ono delovno u delu transcendira, reč je tu zapravo o nedovršenosti u kojoj borave kako egzistencija tako i njeni aktuelni predmeti s kojima se ona neposredno ophodi. Naznačenu karakteristiku transcendencije mogli bismo videti i kao karakteristiku sveta, jer pitanje o svetu, koje se iznova javlja unutar metafizičkog mišljenja zahvaljujuži fenomenologiji, jeste transcendentalno pitanje.Pitanje o svetu je pitanje o bivstvujućem ukoliko je ono jedno (Fink, 1985, 82), drugim rečima, ukoliko je pitanje o bivstvovanju. Svu paradoksalnost pitanja o svetu sažima Fink rečima: " Kakav je to čudni pojam koji je uvek tu i koji se odnosi na neki predmet koji nikad tu nije i koji nikada ne može biti tu" (Fink, 1985, 85). Svet je sveukupnost bivstvujućeg a da pritom sam nije neko najviše bivstvujuće; on je isto što i bivstvovanje što trajno
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 389
omogućuje sve što jeste te se tako kvalitativno razlikuje od sveg unutarsvetski bivstvujućeg. Ako ga tumačimo kao igru, to je možda ponajviše stoga što poput igre ne može imati cilj i svrhu izvan sebe samog već poput horizonta ostaje stvarima trajno otvorena celina. Ako svet razumemo kao neku prethodnu celinu što svem ontičkom prethodi, jer sam prisustvuje u svim stvarima (kao njihov krajnji temelj) a sam nije neka stvar, postavlja se pitanje: da li razlika u shvatanju sveta na koju ukazuje Jaspers, svet kao (a) svetskost bez temelja i svet kao (b) pojavljivanje, može biti redukovana na stari, dobro znani odnos: svet - priroda. Čini se da do zadovoljavajućeg odgovora ne možemo doći oslanjajući se na razlike koje srećemo unutar pojma prirode koji sam, kako Hajdeger lepo pokazuje, imati tri različita značenja; priroda, ističe ovaj filozof, može biti shvaćena kao (a) granični slučaj bivstvovanja mogućeg unutarsvetskog bivstvujućeg, zatim, kao (b) okolna priroda i konačno, kao (c) ono što nas obuhvata (a što se u kasnijim Hajdegerovim spisima zamenjuje izrazom zemlja /Erde/) /Tugendgat, 1970, 283/. Na tragu ovako formulisane razlike ne uspeva se dokučiti posebnost prirode jedne "umetničke stvari", odnosno: "jednog umetničkog objekta" (a do čega nam je ovde zapravo prvenstveno stalo); to je sve tako dotle dok se ne uvede u igru i kategorija vremena; tek sa stanovišta vremenitosti sveta moguće je odrediti smisao bivstvovanja umetničkog dela i njegove različite modalitete. Hajdeger, kao uostalom i Kant i Huserl, pretpostavlja da nema u prirodi nekog utemeljenog poretka kosmosa i to je pretpostavka jedne transcendentalne analize sveta koji, shvaćen kao celina bivstvujućeg, nije nikakav čulno iskusiv predmet među drugim predmetima. Svet se za jednu kritičku refleksiju pokazuje kao stvar mišljenja tek kad mi, kao misleća bića, težimo tome da ga
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 390
konstituišemo, odnosno "konstruišemo"; opravdana su nastojanja da se u transcendentalnoj filozofiji traži ključ za razumevanje kako "sistema sveta" tako i sveta umetnosti koji se nasuprot sveta stvari pomalja kao znanje-o-sebi- samom-kao-celini. Zato nije nimalo slučajno što se izlaganje ovde naznačene konstitutivne problematike svakoj filozofiji javlja kao imanentni zadatak a od odlučujuće važnosti. Tek analizom prisutnosti /Anwesenheit/ dela, analizom njegove vremenske dimenzije mi dospevamo do onih karakteristika koje određuju transistorijsku dimenziju umetničkog dela koje je istovremeno (a) vremenski nepromenljiva struktura i (b) bivstvujuće nastalo u vremenu a što će reći, na tlu istorije; dakle biće koje svojim postojanjem trajno prevazilazi sve što je unutarsvetsko. Zato bi se jedan mogući pristup delu morao tražiti u analizi načina njegovog konstituisanja unutarotvorenog prostora igre događanja; takva analiza bila je teorijski pripremljena već u delu Sein und Zeit. Bez obzira na sve nade koje bi se mogle polagati u put koji se na taj način otvara Jaspers će s puno prava upozoriti da pitanje o jedinstvenoj biti umetnosti vodi u nepriliku (Jaspers, 1948, 283). I sama moderna umetnost, ne samo put ka njoj, živi danas u znaku te neprilike. Nepriličnost se stoga pokazuje kao simptom ne toliko svesti, već daleko više samog stanja stvari u kome se umetnost zatekla nakon svih obrata u koje je dospevala nastojeći da sebe razume (a pritom i očuva) u susretu s teorijama (modernim i postmodernim) što su je bezobzirno svojatale. Potrebno je vremena da se shvati da umetnosti nije tek neki organon, niti neka poštapalica, produžena proteza refleksije, već pre svega ta ista refleksija nastala sa druge strane sveta stvari. Naznačenoj neprilici možda se makar privremeno može izbeći uvođenjem distinkcije između egzistencijelnog i kosmičkog pojma sveta (Fink, 1990, 33); ovu razliku, čini se, Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|