Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 412
otelotvorene suštine. Umetnost se seli u mišljenje i iz ovog misli sebe umetnikovanjem samog mišljenja; ona misli kraj sveta ne-svetskim, umetničkim sredstvima. Tako, umetnost ostaje važan motiv i podsticaj mišljenju; svojim postojanjem ona omogućuje rad filozofije koja tematizuje unutrašnju prirodu umetnosti kao svog odlučujužeg predmeta. Pitanje kraja umetnosti istovremeno je i pitanje o oblasti /Feld/ umetnosti. Tu se pita za granice u kojima umetnost kao umetnost postoji. Ako je jasno da kraj nije samo završetak već isto tako i oblast u kojoj nešto kao nešto jeste, onda pitanje o kraju umetnosti, ako sledimo jedno zgodno Hajdegerovo etimologiziranje reči Ende a gde kraj sadrži u sebi trajnu dvosmislenost jer znači uvek i istovremeno i završetak /Ende/ i oblast /Ort/ (Heidegger, 1969, 63), jeste pitanje o regionu koji umetnost, kao regionalna ontologija, zaposeda. Ovde se želi postaviti pitanje te oblasti, pitanje ravni u kojoj se umetnost našla, zaustavljena sopstvenim granicama koje ne može preći. Nije naša stvar u tome što bi se stvar /Sache/ umetnosti kao stvar /Ding/ mogla zahvatiti u svojoj stvarosti /Dingheit/, niti se tu radi o tome da se umetnost dohvati u umeću /veštini/ kao njenoj prirodi; naše pitanje o kraju umetnosti čini se jednostavnim, ali i dvosmislenim: da li je tu reč o kraju-dovršetku-završenosti jednog odnošenja spram stvari i sveta, o kraju jednog načina viđenja stvari, o daljoj nemogućosti da se svet sagleda iz naše slobode, ili se tu radi o određenju oblasti umetnosti, o prostoru koji bi ona, iz svoje biti morala zahvatiti. Tako dospevamo do najveće teškoće koja leži u eksplikaciji pitanja o kraju umetnosti: umetnost ne dolazi do završetka a pita za svoje granice; ili, umetnost dolazi do kraja ali ostaje unutar svojih granica; ili, umetnost sebe potire, ali to čini u ravni ničega /Nichts/ pa i dalje opstaje; ili, unutar sebe seukida ali se u ukidanju nastavlja; ili,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 413
umetnost sebe sagledava prirodom našeg gledanja. Ako je problematičnost granice u tome što se ona više jasno ne može povući, ako se sad granica u beskraj grana, ako nema više svoj samerljiv lik, onda pitanje umetnosti ostaje otvoreno u istoj meri koliko i nezahvatljivo. Ako kraj ne može biti ni završetak, ni oblast, on može biti početak razgranavanja, raz-upravljanja, početak kretanja u raznim pravcima iz za njih odlučujućeg izvorišta. Umetnost je, recimo, bar kad je reč o štafelajnom slikarstvu, s delima Kandinskog, Maljeviča i Mondrijana stigla do svoga kraja; danas živimo u vreme posle kraja slikarstva, ali slikarstvo time nije ugroženo. To je paradoks koji svaki govor o umetnosti mora imati u vidu. Strašno je slikati posle kraja slikarstva a još strašnije misliti bit slikarstva posle njegovog dovršenja. To dovršenje možda je znak kraja, znak nečeg što se ni iz sebe ni van sebe ne da odrediti u smislu koji bi svakom govoru o umetnosti morao biti primeren. Ima slikara koji su dospeli do kraja slikarstva, ima i pesnika koji su dospeli do kraja pesništva; ima, konačno, i filozofa koji su dospeli do kraja filozofije; pa ipak, i dalje se slika, peva i filozofira, a to znači da postoje i slikarstvo i pesništvo i filozofija. Mi živimo posle njihovog kraja, u senci njihovog kraja; trudimo se da mislimo istinu onih koji su doživeli granicu svog shvatanja sveta i svoje delatnosti. Polazeći od tematizovanja pojma sveta i potom pojma igre može se dospeti do znanja o igri sveta kao istinskom modelu razumevanja umetnosti budući da igra sveta i svet i umetnost i sve igre beskrajno nadvisuje, ali to znanje ne daje algoritam umetnosti, ono ostavlja otvorenim pitanje da li je umetnost određena svojim granicama, ili ove samo omeđuju predeo koji je po prirodi sasvim različit od njih, pa se njegovim transcendiranjem dospeva do igri sveta imanentne definicije umetnosti, a to znači s onu stranu svih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 414
njenih pojavnih oblika. Umetnost ostaje otvorena stvarnost budući da je samo neprestani izvor stvaranja iz kojeg dospeva delo. Iz nje može nastati i zemlja ali ona nije osnovno osvetljujuće budući da učestvuje u njemu, već jeste granica svakog razumevanja - nerazumljivo. Umetnost je stoga poprište kosmičkog sukoba kao što je pozornica kosmičko glumište - mesto sukoba kosmičkih moći. Taj sukob u kojem se ostvaruje bivstvovanje jeste njegova istina, odnosno, kako bi Fink rekao, istina se događa kao taj sukob (Fink, 1990, 177) i tu je istina shvaćena na jedan bitno novi način: ona se poima ontološki i za Hajdegera zemlja znači isto što i za presokratovce physis. 2. Prevladavanjem metafizike prevladava se estetika čija se tumačenja kreću unutar kategorija metafizike. Sa novim određenjem stvari i bivstvujućeg (što je posledica novog određenja sveta) mora se iznova promislitii priroda umetničkog dela. Ako prevladavanje metafizike znači davanje prednosti pitanju o istini bivstvovanjau odnosu na svako "idealno", "kauzalno", "transcendentalno", "dijalektičko" tumačenje metafizike, onda se i svako tumačenje umetnosti mora naći u jednoj novoj dimenziji koja se otvara skokom u pravi početak umetnosti. Drugim rečima: ako kosmologija kritički prevladava ontologiju, onda se umetnosti otvara dosad neotvoriva mogućnost da se nađe u temelju sveta. Igra mogućnostima unutar umetnosti jeste igra mogućnostima umetnosti; ove se igrom ne iscrpljuju već protivstavljanjem grade svet iz njegove osnove. Tako se pokazuje da umetnost ne može biti na periferiji već u samom središtu bivstvovanja kao načina na koji svet i sve unutar njega jeste. Ne radi se tu, dakle, o kraju umetnosti već pre o jednom nedovršenom obliku u kojem je utihnula igra da bi se mogla javiti u drugom, gde je možda s manje opreznosti očekujemo: u oblasti misli. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|