Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 409
transcendencija sveg unutarsvetskog (ona omogućuje nenastalu i neprolaznu borbu neba i zemlje kao osnovnih kosmičkih moći).
b.c.. Pozornica Ovde dospevamo do trećeg pojma iz navoda kojim smo počeli naša razmatranja. Svet je pozornica, poprište sukoba neba i zemlje. On nije neka stvarovita celina, već kako jedna celina prostora, tako i celina vremena, odnosno celina pojavljivanja. Problem sveta postavlja se stoga, da upotrebimo ovde zgodan Finkov izraz, u njegovom trojedinstvu Fink, 1990, 196). Trojedinstvo drame sveta odražava bivstvovanje samo. Za nas je sada posebno zanimljiv momenat pozornice, jer nam on pomaže da reljefnije ocrtamo nagoveštenu vezu sveta i umetnosti. Pozornica je mesto otelotvorivanja, mesto pojavljivanja umetničkog dela. To je, kao što je poznato, i tema spisa Izvor umetničkog dela u kome svet i zemlja nastupaju kao suprotstavljene moći. Upravo taj sukob se očituje na umetničkom delu koje se pokazuje kao organon filozofskog saznanja, naime medium spoznavanja fundamentalnih ontoloških principa. Jedan od njih je i "sukob sa zemljom". Gde ima sveta tu ima i njegovog sukoba sa zemljom. Zato u ovom Hajdegerovom spisu, prema uverljivom Finkovom zapažanju, nalazimo i jedno drugačije određenje istine: istina je tu, naime smeštena u sukob sveta i zemlje. Sukob sveta i zemlje nije samo jedna pesnička slika; ona označava jednu temeljnu filozofsku misao o bivstvovanju istine. Istina kao neskrivenost /aletheia/ se, naime, razumeva kao sukob sveta (koji nosi bivstvovanje ljudskog opstanka) i zemlje kao nečeg ne-ljudskog. Sukob sveta i zemlje je istina, odnosno: istina se događa kao sukob. Istina se više, dakle, ne interpretira polazeći od čoveka (od njegovog sveta
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 410
razumevanja), već polazeći od bivstvujućeg kao takvog, ali bivstvujućeg koje nije "izazvano". Istina je tako nešto više od običnog egzistencijala, ona je nešto više na bivstvujućem samom (Fink, 1990, 174). Ova promenjena optika omogućuje da svet kod Hajdegera zadobije jednu kosmičku dimenziju, ili bolje, da povrati svoju izgubljenu i zaboravljenu prirodu igre. Taj sukob sveta i zemlje pokazuje se najočiglednije na umetničkom delu koje je organon filozofskog saznanja, temeljni uvid u bivstvovanje istine. Ako u jednom ovakvom Hajdegerovom tumačenju vidimo zaokret /Kehre/ u odnosu na njegova ranija shvatanja, a ovaj se odlikuje Hajdegerovim suprotstavljanjem kako subjektivizmu novovekovnog mišljenja, tako i sebi samom; to je istovremeno kako napuštanje subjektivizma koji vlada novovekovnim mišljenjem, tako i napuštanje dotad vladajućeg subjektivnog tumačenja sveta i istine. Svet je uvek već ispred subjekata koji se delatno i samosvojno odnose prema objektima, ali ne samo kao kontekst predrazumevanja i egzistencijal, već kao tlo i horizont smisla: svet je sad učinjen shvatljivim iz sebe kao kosmološko zbivanje, pa gde ima sveta ima i sukoba sa zemljom. Uvođenjem pojma zemlja menja se i optika u kojoj se vidi svet i pritom nije toliko važno Hajdegerovo tumačenje sveta koliko ovo novo shvatanje zemlje kao tamnog svenosećeg temelja, zemlje shvaćene kao sveta u kosmičkom smislu. Svet sada može biti shvaćen ne kao nešto ontičko već kao Lichtung des
S obzirom na ovako skicirano shvatanje sveta i istine a čija je odlika da se pojam sveta misli polazeći od istine, pitamo: koje je tu mesto umetnosti i šta je zapravo umetnost nakon znamenitog Hegelovog uvida o kraju umetnosti? Odgovor na ova pitanja mogao bi ići u dva pravca.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 411
1. Ukoliko prihvatimo Hegelovo uverenje da je odlučujuće za naš opstanak ono što nam pruža najviša saznanja, onda se s njim moramo složiti i da "umetnost po svom najvišem određenju jeste nešto što pripada prošlosti" (Hegel, 1970, 25). Ali, možda nije po sredi kraj umetnosti,već pre jedan određen vid njenog ispoljavanja? Možda je do kraja došla misao o određenom modusu funkcionisanja umetnosti? Možda je do kraja došao zahtev da umetnost bude vezana za neki oblik i smisao? Umetnost može preživeti u obliku jedne potpuno nove pojave: umetnosti kraja. Nije li se sada umetnost prva našla u situaciji da umetnički misli kraj - kraj kako sveta tako i sebe kao njegove najviše mogućnosti? Pošto nije moguće govoriti o kraju u apsolutnom smislu, jer o svojoj smrti ne mogu svedočiti mrtvi, umetnosti ne preostaje ništa drugo do da svoj život produži i veže za opstanak sveta. Premda "jedna metafizika smrti jeste važan zadatak filozofije", a možda isto-vremeno nerešiv, jer je smrt nelagodna tema za metafiziku upravo zbog svoje nepredmetnosti (Fink, 1969, 9), ovde se ne mora raditi o nekom apokaliptičnom kraju u u običajenom smislu budući da apokalipsa može biti oznaka i kontemplacije, otkrića, odnosno inspirativnog viđenja (Derrida, 1985, 15). Smrt je metafora praznine iz koje dolaze i u koju se vraćaju sva naša dela; možda je, isto tako, praznina metafora smrti, slika predela iz kojeg poniču stvari i umetnička dela? Ako se na ovaj drugi način dolazi opet do tematizovanja kraja umetnosti, to je samo prividno isto sa prethodnim Hegelovim: u prvom slučaju, na tragu Hegela, moguće je imati svet bez umetnosti, ili pak sa njom ali bez njenog ranijeg značaja. U drugom slučaju, umetnost misleći kraj prelazi u sferu bitnog mišljenja; ona do kraja ostaje odlučujuća za opstanak pri čemu samo mišljenje svoga kraja istovremeno jeste i mišljenje kraja sveta kao Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|