Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 418
jeste korelat metafizičkog bivstvovanja koje se odlikuje stalnošču i izvesnošću. Na trećem, ne i poslednjem mestu, bilo bi pitanje humanog smisla umetnosti. Kako u kontekstu ovde iznetih stavova razumeti zahtev (i da li je po sredi uopšte zahtev?) za humanističkim smislom umetnosti; odnosno: ima li umetnost (sva umetnost?) humanistički smisao, pri čemu bi ovaj bio konstituens umetničkog svekolike umetnosti? Da li se hoće reći da humanistički jeste isto što i ljudski smisao, da je po sredi onaj smisao koji je najprimereniji ljudskoj biti; ali, šta je to ljudska bit? Nije li po sredi nešto što se apodiktički pretpostavlja pa onda Hajdeger ima pravo kad kaže da se "svaki humanizam ili temelji u metafizici, ili samog sebe čini temeljem jedne takve metafizike" (Heidegger, 1968, 12), pa je onda "svaka metafizika humanistička a svaki humanizam metafizički"? Ako se u ovom Hajdegerovom spisu da videti antihumanistička pozicija onda je to istovremeno takva pozicija koja iznova hoće da pita za smisao bivstvovanja budući da se ovaj ne može više naći na tlu metafizike koju karakteriše prisutnost /Anwesenheit/. Prvenstvo subjekta znači da se bivstvovanje redukuje na prisutnost; čovek se svodi na subjekt a ovaj je sad središte i temelj istovremeno, dok bi zadatak mišljenja morao biti da se kao predmet refleksije uvek iznova javlja nestalni karakter bivstvovanja; ta nestalnost jeste nesigurno, porozno rastegljivo tlo, više karakteristika a manje oslonac, više predikat subjekta no funkcija realnog sveta.
Možda se ovde misli na umetnost koja pogoduje nekim ljudskim ciljevima? Ali, pitamo odmah: kojim ciljevima? Treba li umetnost uopšte da služi nekim ciljevima koji bi bili van nje same? Konačno, pretpostavlja li govor o umetnosti bilo kakve ciljeve? Ako bi ih umetnost imala van sebe, ona bi se mogla umešati u akcije izmene
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 419
sveta i obrazovanjem ona bi imala humanistički smisao par excellence, ali pitanje je: da li bi bila još uvek umetnost? Da bi se ovo do kraja razumelo, treba razjasniti prirodu humaniteta. U svom pismu o humanizmu Hajdeger ističe kako, istorijski posmatrano, izraz humanitas nastaje u vreme Rimske republike s namerom da se izdvoji homo
Renesanse homo romanus hoće da se odredi spram tobožnjih barbara gotske sholastike. U oba slučaja homo
obuhvaćeno imenom paideia (koji se prevodi s humanitas). Humanizam tako pretpostavlja nastojanje da čovek bude slobodan za njegovu čovečnost i tako dospe do svoje vrednosti, pa zato, po rečima Hajdegera, istorijski shvaćenom humanizmu odgovara studium humanitatis, što opet pretpostavlja da se homo humanus izgrađuje uspostavljanjem odnosa spram prirode, istorije, odnosno bivstvujućeg u celini (Heidegger, 1968, 10-11). Ako je za Hajdegera ovako shvaćen humanizam bitno metafizički jer se tu bit čoveka jednostavno pretpostavlja, pa se i ne dospeva do pitanja kako bit čoveka pripada istini bivstvovanja (bio toga takav humanizam svestan ili ne), Marksov humanizam ne podrazumeva povratak antici. Koje je njegovo polazište? Šta se dobija dovođenjem takvog humanizma u blizinu prirode? kako mi danas uopšte razumemo prirodu ako smo sve vreme svesni činjenice da je umetnost "jedna druga priroda"? U mitskoj predstavi Grka Zevsova kći Harmonija beše majka svih muza (Euripid, Medeja, st. 834), osnov svakog uređenog postojanja što se pokazivao kako u strukturi čovekove duše, tako i u harmoniji neba. Pitanje je: da li i danas umetnost svoje poreklo vidi u harmoniji, da li umetnosti sad smera harmonizaciji sveta koji sve češće označavamo kao haos? O haosu je moguće govoriti samo sa
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 420
stanovišta već pretpostavljenog reda, budući da haos u sebi (već) sadrži sve stvari, pa se haotičnost pre može istaći kao tlo, kao bit sveta. Razložno bi bilo i pitanje koliko se još može govoriti o biti sveta ili o biti čoveka; rekli smo već da humanizam takvu bit pretpostavlja. Umetnost oblikujući svoj svet uvodi red u svet koji konstituiše (pa bi možda najispravnije bilo reći da se sa konstituisanjem sveta umetnosti konstituiše i red same umetnosti), tako se umetnost svojim po-retkom suprotstavlja svetu običnih stvari koji (lišen reda umetnosti) vidi kao haos. Pritom treba imati u vidu da zadatak umetnika nije da rešavaju haosnu prirodu realnog sveta, već da haos ovde treba shvatiti samo kao sliku jednog drugačijeg reda kojem se umetost suprotstavlja ne da bi ga poništila, već da bi ga svojim redom osmislila. Poziv umetnosti je u tome da svetu stvari suprotstavi svoj svet, te tako svet stvari postaje svestan sebe samo u kontekstu sveta umetnosti, bez kojeg svetovnost sveta ne može postati transparentna. Umetnost je unutarsvetski fenomen od izvansvetskog značaja: kao pojava unutar sveta umetnost svojim svetom nadmašuje sav svet što je okružuje, pa mišljenje umetnosti može biti ostvarljivo samo unutar jedne transcendentalne kosmologije, dok njeno delovanje ostaje delotvorno samo unutar nje same izgrađivanjem sopstvenog sveta umetnosti. Tek kao posledica ovog javlja se mogućnost međuodnošenja umetnosti i sveta, kao i naknadno pitanje utemeljenja umetnosti. Ipak, čini se da pitanje čoveka ovde ostaje ključno: već Sofokle kaže: "mnogo je čuda na svetu, ali od čoveka nema većeg" (Antigona, st. 322). Kad je o Hajdegerovom određenju humanizma reč, čini se da je Đani Vatimo (G. Vattimo) u pravu kad kaže kako je kod ovog kriza humanizma povezana s krizom metafizike koja za subjekt rezerviše centralno mesto, pa Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|