Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 424
od moći umetnost. Ona više nije tema dana. Privrženici moderne umetnosti nisu i oni koji je najbolje znaju, pa zato ima razloga da se postavi pitanje koje su njene karakteristike, po čemu se ova razlikuje od prethodne umetnosti koja nije moderna? Tako se postavlja i pitanje šta je umetničko u umetnosti, a ne šta neki od modernih umetnika ili teoretičara misli o modernoj umetnosti. Mnogi smerovi prošle umetnosti nazivali su sebe modernima; moderno je bilo hrišćansko spram paganskog kao starog; graditelj prve gotičke katedrale razlikuje opus
nazivali style moderne. Ono što mi zovemo Jugendstil u Engleskoj 1890. se zove modern style. Ne bi bilo dobro svu umetnost XX stoleća nazvati modernom: mnogi smerovi to više nisu (kasni impresionizam, ekspresionizam, futurizam, kubizam); oznaku modernog imali bi: konstruktivističko- funkcionalna arhitektura, apstraktno (apsolutno) slikarstvo i vajarstvo, apsolutna muzika, apsolutno pesništvo, nadrealizam. Umetnost što nastaje pedesatih i šezdesetih godina pa sve do danas, u poslednje vreme se određuje kao postmoderna umetnost. Iako je umetnost svesna sebe, odgovor na pitanje o modernoj umetnosti ne treba tražiti od onih koji tu umetnost stvaraju (ono poslednje ne mora biti i najmodernije; uostalom Adorno je već krajem četrdesetih godina ukazivao i na postojanje teze kako ultramoderno nije više moderno). Da bi se odgovorilo na pitanje o korenima moderne umetnosti, prethodno se mora reći šta moderna umetnost jeste. Saznanje njene istorije zavisi od saznanja njene biti. Možemo reći da je moderna umetnost izraz jedne nove senzibilnosti i lirskog raspoloženja koje dolazi do jasnog izraza kod Bodlera i manifestuje se
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 425
antitradicionalizmom i nonkonformizmom. Sa pojavom moderne umetnosti umetnicima je više stalo do samog stvaranja no do gotovih proizvoda pa je jedan od modernih slikara Raušenberg (koga bismo danas mogli nazvati i postmodernim, jer se nalazi na prelomu moderne i postmoderne, premda ovim stavom ostaje unutar moderne) isticao kako je proces slikanja važniji od same slike. Za modernu umetnost ostaje karakteristično da njena dela nisu odrazi prirode, niti su to objekti koji koketiraju sa starnošću ili eventualno prošlom umetnošću, već su prevashodno samosvojne tvorevine, nezavisni entiteti koje odlikuje antinaturalizam i antiimpresionizam. Ako je već u više navrata isticano da moderna umetnost nastaje u isto vreme kad i estetika, u drugoj polovini XX stoleća, danas pak, sa pojavom tzv. "postmoderne umetnosti", sve su uočljiviji simptomi kako krize moderne umetnosti tako i krize estetike kao njenog teorijskog izraza. Ova paralelnost događanja odviše je vidljiva da bi bila samo slučajna. Ako modernu karakteriše spekulativnost, eksperiment (u naukama kao i u umetnosti) te, konačno, nihilizam do kojeg mišljenje dospeva propitivanjem problema temelja, postmodernu epohu odlikuje odbacivanje zahteva za uspostavljanjem smisaonog poretka, borba protiv racionalizma, isticanje praznine, estetskog privida, uvođenje simboličkog ukidanje dihotomije realno - imaginarno, ili, simuliranje stvarnosti kao novog tla umetnosti, kao jedine stvarnosti kojom gospodari ironična igra estetskim značenjima. Okrećući se tradiciji, postmoderna umetnost svojom antiestetičnošću i odbijanjem da se da značaj nekima od stvaralačkih strategija (što bi bilo karakteristika moderne) radikalno dovodi u pitanje osnovne teme koje je estetika otvorila na tlu moderne. To opravdava propitivanje relacija umetnosti i estetike kao njenog temeljnog mišljenja na tlu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 426
koje omogućuju upravo neke od postmodernih strategija, a koje nam, što vreme više prolazi, po svojim domašajima, postaju estetski sve bliskije nekim nastojanjima moderne. Upozorenje T. Adorna da modernitet treba shvatiti kao kvalitativnu a ne hronološku kategoriju (Adorno, 1987, 217), omogućuje prevladavanje antinomija u koje eventualno zapadamo tumačeći simptome postmodernog stanja koje karakteriše jedan novi senzibilitet i jedno novo nastojanje da se razume poezija kao "najopasnije od svih dobara". Hajdeger je u spisu Helderlin i suština poezije s pravom pisao: "Poezija izgleda kao igra a nije igra. Istina igra sjedinjuje ljude, ali tako da svaki od njih pri tom zaboravlja upravo sebe. Međutim, u poeziji čovek se usredsređuje na temelj svog postojanja". Samo pitajući za temelj mi možemo pitati za odnos moderne i postmoderne i ne treba nas čuditi što ćemo kao odliku svih postmodernih tendencija videti poricanje pitanja temelja kao metafizičkog pitanja; u činjenici da se ovo pitanje nalazi s druge strane metafizike mogao bi ležati koren njegove "ultra" modernosti, razume se, ne u običnom hronološkom smislu. Već desetak godina intenzivno se govori o postmodernoj koja bi trebalo da smeni posustalu i sterilnu modernu; dok je to za neke teoretičare teško definljiv, "skoro neuhvatljiv" pojam (Torres, 1988, 159), dotle drugi poput Burharta Šmita ističu da "postmoderna kao ideologija itekako dobro zna o čemu govori". Ne zanemarujući ovaj "teški" pojam kao što je ideologija i imajući u vidu "samosvest" ideologije kakvu srećemo kod Bodrijara može se, s priličnom sigurnošću, reći da ono što u najvećoj meri odlikuje sadašnje vreme jeste "post"-moderni senzibilitet; sam F. Tores, u nastojanju da bliže odredi fenomen postmoderne ističe: česte pozajmice iz prošlosti (što je suprotnost modernom odbacivanju prošlosti), izrazitu sklonost citatu, kolažu, dekompoziciji, ironiji, odbijanje Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|