Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 448
operiše njegovim elementima nastojeći da u njemu ukaže na dotad nezapažene strukture i da iz teksta izvuče značenja koja ranije ne behu primarna. Svakako u tome i treba videti razlog činjenici da Derida, suočavajući se s tekstovima filozofa, pažljivo bira njihove manje značajne «sporedne» tekstove za svoje artističke analize, a s namerom da od teksta napravi novi tekst. Sve to navodi neke od onih koji se bave spisima Deride da konstatuju kako on «teži «slobodnoj igri» koja doseže do «metodičkog ludizma», kako bi proizveo «diseminaciju» tekstova, koja nas, beskonačna, varljiva i zastrašujuća, oslobađa za radosno lutanje» (Vejn But), ili da, poput Džefrija Hartmana, Deridino delo (Glas) «posmatraju kao umetničko delo a specifične filozofske pojmove koje je razvio Derida stavljaju u zagradu», proglašavajući sve to za deridijanizam (Culler, 1991, 113; 117). Koliko god nemao značaja za savremenu filozofiju, toliko je Derida nesporno značajan za savremenu književnu kritiku pa i one smerove unutar teorije umetnosti koji su insistirali na relativnosti merila a što je na kulturnom planu dovelo do neodgovornosti u ponašanju i to u planetarnim razmerama. U svakom slučaju, kako vreme prolazi sve je jasnije da se dekonstrukcija odlično uklapa u tradiciju književne interpretacije, i jedno je više no izvesno: možemo se neslagati s dekonstruktivnim postupcima, možemo se neslagati i s rezultatima koji za njima slede, ali, s dekonstrukcijom moramo računati, uprkos sve njene višeznačnosti, nejasnosti i nepreciznog korišćenja kao interpretativne strategije. Posve je razumljivo što je pojam dekonstrukcije tumačen na razne načine (među njima izdvajali su se: filozofska pozicija, strategija, metoda čitanja i interpretacije teksta); nesporno, reč je pre svega o jednoj
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 449
poststrukturalističkoj pojavi, pre svega, po tome što odbija da prihvati pojam strukture kao u ma kom smislu dat ili objektivno prisutan u tekstu. Dekonstrukcija kao praksa, nastupila je s velikim teorijskim ambicijama, bilo da je reč o jednoj posebnoj književno-kritičkoj strategiji, ili strategiji koja se javila u procesu bavljenja književnim tekstom; njen primarni cilj bio je borba protiv hijerarhizacije pojmova i pristupa, nastojanje da se svi pristupi pokažu kao jednakovredni i na same sebe primenjivi i da se otkriju neke filozofiji od samog početka prisutne a imanentne pretpostavke. Zastupnici dekonstrukcije polazili su od pretpostavke da nema korespondencije između uma, značenja i pojma metoda koji bi trebalo da ih povezuje, te da se sve zapravo kreće oko unutrašnjeg «pitanja metode», pre svega u promišljanju teze da li razum može, zaobilaženjem jezika, dospeti do metode. Budući da je sve podložno dekonstrukciji, da se dekonstruiše sve (sistemi, metodi, filozofska kritika), dekonstrukcija nije ma kakav metod, operacija ili analiza a to ukazuje na prethodni, otvoreni karakter dekonstrukcije koja ne pretenduje na konačke filozofske rezultate. Dekonstrukcija pbraća pažnju na dosad zanemarivana, periferna metafizička pitanja i tako nastoji da izgradi tlo buduće metafizike i humanitarnih nauka i istovremeno, ukida zabrane kakve je nametala tradicionalna kultura i filozofija. Dekonstrukcija nije svoju energiju iscrpljivala u nastojanju da se određeni filozofski stavovi primene u analizi književnih tekstova već je prvenstveno nastojala da se istraži logika teksta u spisima koji se nazivaju književnim; čini mi se da je ovakvo određenje dekonstrukcije kakvo nalazimo kod Dž. Kalera (Culler, 1991, 195) sasvim adekvatno i krajnje korektno. Veoma je opasno mistifikovati i iskrivljivati stvari nazivajući ih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 450
pogrešnim imenima. Ako je metod dekonstrukcije uspešan u književnoj kritici, nema razloga da odmah mora biti i univerzalizovan i primenjen u svim drugim oblastima pa tako i u filozofiji. Kod istog autora čitamo: «Dekonstrukcija je stvorena ponavljanjima, otklonima, izobličavanjima. Ona izranja iz Deridinih i De Manovih radova samo pomoću ponavljanja, oponašanja, navoda, iskrivljavanja, parodije. Ona ne postoji kao jednoznačan skup smernica, već kao niz razlika što ih moćemo ucrtati na različitim osama, kakve su stupanj do kojeg se analizirano delo drži osnovnom jedinicom, uloga koja se pripisuje ranijim čitanjima teksta, zanimanje za istraživanje odnosa među označiteljima te izvor metajezičkih kategorija upotrebljenih pri analizi» (Culler, 1991, 196). Više je no očigledno da se ovde radi o pojmu za koji se još dugo nakon njegovog uvođenja moglo reći sve, samo ne da je i jednoznačan; u prvi mah, dekonstrukcija je zamišljena kao nekakav «transcendentalni obrt» u književnoj kritici a po uzoru na takav obrt kakav znamo u filozofiji. To je razlog što pojam dekonstrukcije u velikom meri neke teoretičare podseća na Huserlove pojmove «fenomenološka redukcija» ili «fenomenološko epoche». Za to je možda «najzaslužniji» Ž. Derida; mada je u početku bio pod znatnim uticajem Huserlove fenomenologije, on je smatrao da ovaj veliki nemački filozof prve polovine XX stoleća svoju temeljnu zamisao nije do kraja uspeo da ostvari budući da je prevideo činjenicu da se temelj jezika nalazi iza granica njegove svakodnevne upotrebe. Taj problem, navodno, javlja se kod Huserla kad on, nakon izvršene fenomenološke redukcije nastoji da reši antinomiju intencionalnosti (ili, konstruisane predmetnosti) i egzistencijalnosti (ili, ontološkog temelja same svesti). U težnji da rekonstruiše logiku značenja i iskustva izvedenih iz neposrednih datosti svesti i da pritom izdvoji one Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|