Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 445
Postmoderno podrazumeva višezačnost, ambivalentnost, ne misao i suđenje, već intuitivnu igru smislovima i metaforama; glavno u stilistici postmodernizma nije rezultat osmišljavanja već demonstracija njegovog procesa. Zato je postmodernizam kultura kulturâ. U njemu ne nalazimo stilsku i konceptualnu obaveznost. Jedinstvena norma, kanon, jeste: otsustvo normi i kanona, normativnost anormativnosti, eklekticizam, princip anything goes. Tekst se stvara narativno, kumulativno, u svakom času može biti prekinut. Tačka na kraju nema opravdanja. U svakom času tekst može biti produžen. Igra etimologijama zamenjuje konceptualnu analizu. posebnu vrednost ima spontanost ili imitacija spontanosti smisaonih asocijacija. Postmodernizmom se može odrediti epoha kraja stila, kraja literature kojoj ostaju dve mogućnosti postojanja: citat i komentar. U prvi plan, kad je reč o kompetentnosti autora, izbija erudicija, opšta načitanost, sposobnost za asocijacije, citiranje, aluzije. Ta otvorenost i nedovršenost, nesređenost misli i teksta, njihova neobaveznost – imaju za posledicu neobaveznost razumevanja. Čitalac, posmatrač, slušalac može razumeti po meri sopstvene erudicije, da doživljava radost prepoznavanja izvora citiranja ili asocijacija i rebusa koje zadaje autor. Kako su nepredvidivi (neuračunljivi) govor i tekst autora, tako je nepredvidivo i njihovo tumačenje. Znanje, majstorstvo, erudicija, moralni principi i ideali – sve to se pokazuje beskorisnim kad nema nedvosmislenih orijentira u svetu i kulturi; čovek ne može da nađe svoje mesto u tom svetu u kojem se udvaja, utraja, kaleidoskopski umnožava smisao i lik sveta; kaleidoskop kulture, prepun kulture pokazuje se nehumanim, antihumanim i ne-ljudskim. Kultura prestaje da bude kultura. Kultura prepuna sobom, brinući se samo za sebe,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 446
izokrečući samu sebe, prevrčući svoja sredstva s lica na naličje, pokazuje se pogubnom za čoveka kao za brontosauruse veličina njihovih tela. Često se ističe kako postmodernizam sa svojom multikulturalnošću jeste proizvod liberalno-demokratskog društva; međutim, liberalno-demokratsko društvo je po svojoj biti logocentrično budući da je svo potčinjeno ideji dogovora, prava i racionalne argumentacije. Druga je stvar što je krajem 20. stoleća liberalizam u dubokoj krizi. Liberalizam s njegovom podelom rada i specijalizacija bespomoćan je pred «jednostavnim odgovorima» agresivne većine koja ne misli racionalno već mitologično i za koju je savremena naučno-tehnička civilizacija zagonetna, tajanstvena, nerazumljiva i opasna, kao prirodne stihije za prvobitnog čoveka.
Čini se da su dva pojma pojma bitno obeležila evropsku misao dvadesetog stoleća: destrukcija i dekonstrukcija; prvi pripada Hajdegeru, drugi Deridi. Najavljujući drugi deo svog spisa Sein und Zeit Hajdeger je nameravao da izvrši destrukciju zapadne metafizike tako što bi jednim kretanjem unazad (destrukcijom) dospeo do njenog temelja. Ova zamisao nalazi se na tragu Kanta koji je, pozivanjem na transcendentalnu svest, odnosno, «ja mislim» koje mora pratiti sve moje predstave, nastojao da nađe najviši princip iz kog bi sav njegov sistem mogao biti pojmovno dosledno izveden. Tako je, vršeći kritiku metafizike Kant bio zapravo metafizičar i to prvi i jedini koji je mislio vremenitost kategorija od kojih se očekivalo da budu primenjive na opažaje. Ali, Hajdeger je u svojim analizama Kanta pokazao da navodna destrukcija metafizike koju je nastojao da vrši ovaj filozof ima i jasan
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 447
konstruktivni momenat a ovaj se ogledao u tematizovanju pitanja jezika koje je u svoj ranijoj metafizici bilo uvek već unapred pretpostavljeno poput pitanja bivstvovanja u horizontu vremena. Na taj način, Hajdeger je, kako to primećuje H. Kimerle, jasno pokazao da Kant kategorije kao i njihovo jedinstvo ne misli kao večne i nepromenljive principe već ih vidi u vremenu, kao vremenite. Na taj način on je zapravo hteo da obezbedi tlo na kome bi se mogao graditi metafizički sistem, ali to tlone bi bilo poslednji temelj kako je to smatrala tradicionalna metafizika pa te to i razlog tome da Hajdeger konstatuje kako Kant ne pita za temelj metafizičkog sistema, već pitanje postavlja u temelju istog (Kimerle, 1992, 49-50). U kontekstu ovakvog pristupa trebalo bi osvetliti namere Žaka Deride pri uvođenju pojma dekonstrukcije; više je no očigledno da Deridi ne odgovara istovremeno delovanje destruktivnih i konstruktivnih aspekata, budući da on insistira na stalnom menjanju perspektiva. Tu on dosta duguje Ničeu koji čvrste predstave vrednosti oformljene u evropsko-hrišćanskoj tradiciji genealoški rastočuje pokazujući kako one zavise od tog iz koje se perspektive posmatraju. Derida neprestano menja perspektive i istovremeno se stalno poziva na neke nove metafizičke perspektive koje nalazi u istoriji filozofije. Mnogoznačnost i raznovrsnost perspektiva ovde je korelat je Deridinom pojmu inventivnosti. Usredsređujući se na analizu teksta, Derida istražuje različita međudelovanja elemenata unutar njegove strukture, ali i to u onoj meri u kojoj se uopšte i može govoriti o nekoj strukturi teksta, jer tekst ne samo da može biti različito interpretiran već je moguće da interpretacijom tekst dobije i one sadržaje koji su se u međuvremenu izgubili ili ostali sve skriveni. Reč je očigledno o metodi koja destruiše tekst, tako što ga relativizuje time što iznutra Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|