Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 436
pokazuje kako i postmoderna, odlikujući se s tri paradigme (istorijski eklekticizam, autohtoni regionalizam, tehnologija moderne), mora "u svakom trenutku i u svakom stadiju planiranja ostati nedovršen projekt, a da u toj otvorenosti ne progovara nijedno obećanje, nijedna anticipacija: nedovršenost postaje samosvrha" (Schmidt, 1988, 25). Određujući granice i domašaj postmoderne u vremenu ovaj autor nam sugeriše, imajući u vidu njene unutrašnje potencijale, da je ona (na teorijskom planu) dospela do svoga kraja. Postmoderna je znak našega vremena, i u dodiru s filozofijom lako se razvodnjava; s druge strane ona na bitan način pojašnjava i neke tendencije moderne umetnosti, ali sve teze što joj leže u osnovi ne sežu dalje od onih izloženih u Adornovoj Estetičkoj teoriji; kad se kaže da sve pojedinačno zavisi od celine i da od nje poprima svoju mesnu vrednost, sve manje smo sigurni da se stavovi istina
Možda je postmoderna pre sociološki no umetnički fenomen, jer, iako se sad odlučujuće rasprave o njoj vode i dalje na tlu umetnosti, činjenica je da tendencije koje pod tim imenom nastaju u umetnosti imaju prevashodno društvenu ambiciju: sada je uočljivija tendencija da se Hegelova teza o kraju umetnosti radikalno realizuje. Insistiranjem na kraju umetnosti i slikajući taj kraj postmoderna umetnost nastoji da izsimulira kraj sistema u kojem nastaje, tj. da svojom smrću isprovocira smrt sistema. Ali, ako sistem ima sposobnost da potkopavajući sopstvene temelje izađe iz ove akcije umnožen i ojačan, to je već simptom da je i samo društvo postalo postmoderno. * Sve dosad izloženo jasno pokazuje kako pitanje umetnosti nije samo praktično, već prvenstveno teorijsko pitanje. Umetnost se može odrediti samo polazeći od njenog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 437
pojma a ne od njenih rezultata; ona je govor takve vrste što nas nagoni da postavljamo pitanje mogućnosti govora o govoru ili, preciznije, govora samog govora, a to je predmet pre teorije nego prakse umetnosti. Doduše, mišljenje umetnosti može korespondirati sa jednim oblikom njene realizacije, ali to nije i njegov prevashodni cilj; tu se misli umetnost a ne njeni praktični rezultati. Zato pitanje: da li fenomenološka teorija umetnosti korespondira sa postmodernom umetnošću, ne može ostati ključno i obavezujuće pitanje, budući da ni sam pojam postmoderne umetnosti nema takav značaj da bi bio odlučujući za ono mišljenje umetnosti koje sebe promišlja prevashodno iz sebe, a ne na tragu već realizovanih dela.
Kad je nakon II svetskog rata počeo u Evropi da jenjava interes za egzistencijalizam, strukturalizam, a potom i poststrukturalizam, postali su vladajuća moda u krugovima francuskih mislilaca a ubrzo i u drugim zemljama; njeni zakonodavci među tadašnjim teoretičarima behu Ž. Bodrijar, Ž. Bataj, Ž. Derida, F. Gatari, Ž. Delez, Ž- F. Liotar i njima možemo da zahvalimo na uvođenju niza novih pojmova kao što su diskurs, dekonstrukcija,
«filozofiranja» – postmodernističkom. Odmah na početku je neophodno naglasiti da postmodernizam nije filozofija; reč je o jednom novom smeru u savremenoj književnoj kritici, o jednom novom pristupu, odnovno novom načinu čitanja književnih tekstova. Sticajem raznih, pomalo i nesrećnih okolnosti, taj metod, nadahnut prevelikim optimizmom, proširio se i na čitanje i interpretaciju filozofskih tekstova a što je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 438
kulminiralo primenom novoizgrađenih «postmodernističkih» pojmova na najnovije pojave u umetnosti i društvenoj praksi. Tako se postmodernizam nametnuo kao velika moda i to nije ostalo bez tragova ni u filozofiji odakle su se razni tekstovi uzimali za predmet najraznovrsnijih «postmodernističkih tumačenja» koja su se u velikom broju slučajeva svodila na neodgovorno nasilje nad tekstom a od strane onih koji za razumevanje istih nisu imali temeljno obrazovanje. Postmodernizam kao tehnika tumačenja u suštini je uveliko zaostajao za tumačenjima i interpretacijama koje smo imali u vreme sholastike; jer dok se tamo težilo razumevanju teksta koji se tumačio, ovde se, bez mnogo uvažavanja autora teksta, išlo za tim da se stvori novi tekst, pa ako bi neko pokazao kako, na primer, kako neki autor pogrešno tumači delo nekog trećeg autora, onda bi se odmah pojavio neko četvrti ko bi sam taj postupak primenio na prvog, itd; jednom rečju, sve to bilo je više odraz vremena u kome su tekstovi nastajali, vremena koje je sve manje dozvoljavalo da se govori o tačnosti, istini ili jednoznačnosti, vremena koje je sve više bilo spremno na kompromise, prećutkivanje i neodgovornost. S druge strane, manija stvaranja meta-tekstova i meta-meta-tekstova pravdana je sumnjivim, prikrivenim metafizičkim iskazima te se sva ova moda, u većini slučajeva, pretvarala u razonodu poluobrazovanog i dokonog sveta. Ako neke velike koristi od postmoderne filozofija i nije imala, to se ne može reći i za teoriju društva; kao izraziti simbol, i možda bi bolje bilo reći simptom vremena, jezik postmoderne i još više njena logika imali su presudan uticaj na razumevanje sveta u kome živimo, pre svega, na formiranje novih vrednosnih stavova. Ne bi me iznenadilo ako se jednog dana pokaže kako postmoderna u daleko većoj meri pripada problemskog krugu pitanja etike no estetike. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|