Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 439
Ovde neće biti dat neki celovit prikaz postmodernističkog projekta; ne može se reći ni da je reč o nekom prikazu u pravom smislu te reči; ovde su pobrojani tek neki od simptoma, tek neki od stavova koji bi trebalo da osvetle savremenu scenu na kojoj nastaje naša umetnost. Sasvim je moguće da sledeće izlaganje bude pomalo i konfuzno i protivrečno, ali ono će u tom slučaju biti sasvim u duhu postmodernih nastojanja. Ako je postmoderna nešto pokazala, to je činjenica da u neozbiljnom svetu čovek više ne može biti ozbiljan. Svet u kome je lopovluk samo džeparenje, ali ne i pljačka države od strane najviših njenih činovnika, u kome se ne snosi odgovornost za zlo koje se drugima nanosi – taj svet je istinski postmoderan. Ako umetnička kritika nema više nikakav značaj jasno je zašto kritičari više nemaju nikakav ugled. U svetu gde se sve kupuje, a u kome su najveći kradljivci i najveći sponzori, sve vrednosti su pretvorene u svoju karikaturu i nije slučajno što većina ljudi ne može misaono da se uzdigne iznad stripa. Nove generacije nemaju više sposobnost pojmovnog mišljenja; sada se misli u slikama, ponajčešće u skicama, shemama i nije slučajno što su strip i karikatura vodeće forme izražavanja; ja nemam ništa protiv stripa i karikature kao forme izražavanja, ali mi ih je žao zbog situacije u kojoj su se našli. Promenjena su sredstva izražavanja i promenjen je rečnik. Uveden je niz novih pojmova koji to nisu u pravom značenju te reči. Ti pojmovi skliske su slike varljivih stanja koja većina više i ne nastoji da registruje a kamo li da ih na neki način misli; bez obzira na to što se postmodernisti sve vreme pozivaju na najraznoraznije procedure nastojeći da istraže tekstovnu logiku u književnim(?) tekstovima. Na mesto monizma moderne, koja je isticala jedan princip i nastojala da svet, prirodu i subjekt objasni
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 440
pojmovnim sredstvima J.-F. Liotar je postavio mnoštvo aspekata i shema, jezičkih igara koji su svi zajedno pretendovali na to da budu istina. Istovremeno, Liotar se poziva na reprezentativne predstavnike klasične moderne, na Ničea i predstavnike avangardnog pokreta; on govori o redigovanju moderne, pa postmoderna o kojoj se tad počinje govoriti ne podrazumeva neki vremenski odnos spram moderne, ne ukazuje na neko doba «posle moderne», već postmoderna pledira na to da bude refleksija, odnosno destrukcija, de-konstrukcija vodećih predstava moderne. Postmoderna bi po mišljenju Liotara trebalo samo biti znak da se nešto u modernoj približava svom kraju, stanje postindustrijskog društva u kome je kultura stupila u postmoderni stadijum, doba u kome je znanje kardinalno promenilo svoj status. Reč je o stanju u kome nijedna predložena pozicija ne može dobiti apsolutnu vlast – stanje u kome nema ni poraženih ni pobeđenih, stanje neprestanih razlika i raznoglasja, jednakopravnih suprotstavljenih pozicija u svakom diskursu. Pritom svaka od tih pozicija ima svoja pravila i svoje pravo i njihov spor ne može biti izglađen "sveopštim razumevanjem". Postmoderna stoga akcenat stavlja na razliku a ne na identitet, na destrukciju a ne na stabilnost i stabilizovanje; naglašava razlike i pluralizam, novo i trenutno a ne tradicionalno trajno. Suprotstavljajući se «plemenitom zadatku» da težimo jednosmislenosti a ne da negujemo dvosmislenost, Liotar u knjizi pod teško prevodivim naslovom Le différend (kod nas prevedeno kao Raskol) ističe kako se s tim zahtevom možemo složiti ako mislimo na Platonov način, ako više volimo dijalog no raskol, ako pretpostavljamo da je jednosmislenost kao prvo, moguća a da je, kao drugo, ona zdravlje rečenica. Nažalost, nastavlja ovaj filozof «šta ako je cilj mišljenja (?) raskol, pre nego konsenzus? I to kako u žanru plemenitog, tako i u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 441
žanru običnog jezika? I to kao da je jezik u punom «zdravlju» i snazi? To ne znači – nastavlja Liotar – da negujemo dvosmislenost. Samo, kada jednosmislenost ostvarimo kao cilj, naslućujemo (predosećamo) da to «jednoglasje» ne može da se pretoči u rečenicu (Liotar, 1991, 91-2).
Kad je reč o pojmu koji stoji kao naslov ove Liotarove knjige (raskol - le différend) treba ga objasniti rečima samog Liotara: «Za razliku od spora, raskol bi bio takav slučaj rasprave između (najmanje) dve strane koji ne bi mogao pravedno da se razreši, jer nedostaje pravilo rasuđivanja primenjivo na obe argumentacije. To što je jedna argumentacija legitimna, ne znači da druga nije. Ako bismo – nastavlja Liotar – isto pravilo rasuđivanja primenili na obe, da bismo njihov raskol razrešili kao da je u pitanju spor, jedna od njih, (najmanje, a obe ako nijedna ne dopušta to pravilo) pretrpela bi nepravdu. Šteta proističe iz nepoštovanja pravila određene vrste govora i može se ispraviti ako se poštuju pravila. Nepravda proističe iz činjenice da pravila određene vrste govora po kojima se rasuđuje nisu pravila one vrste, ili onih vrsta govora o kojem, ili o kojima se rasuđuje» (Liotar, 1991, 5). Više no jasno je da ovde imamo za posla s jednim polivalentnim načinom mišljenja koje nastoji da se odredi kroz neopredeljivanje. Tu nije reč o sporu koji bi kao svoj rezultat ima pobednika, već o susretu dve ili više strana koje nakon susreta/sukoba očuvavaju i dalje sebe; reč je o susretu bez negativnih posledica po neku od strana koje su se u određeno vreme zadesile na određenom mestu, u nekom sada koje samo, kao takvo, problem je razumevanja još od vremena Aristotela, pa sve do naših dana. Konačno, u promenjenom vremenu, promenila se filozofija; mi to možda teška srca prihvatamo; za neke, još uvek, filozofija Hegela – poslednja je reč filozofije. To može biti i tačno. Ali, koje Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|