Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 463
problem nastaje u situaciji kad se buduće ne može predvideti, kad postoji mnoštvo jednakoverovatnih mogućnosti a ono prošlo, niti se može definitivno videti kao prošlo, niti se može odstraniti iz sadašnjosti. U tome treba i videti osnovni razlog što svaki razgovor o budućem postaje sve besmisleniji u XX stoleću koje je ostalo obeleženo atomskim oružjem, raznoraznim ekološkim katastrofama i opasnim tehnologijama, političkim nasiljem i neviđenim genocidom. Ne treba posebno isticati da je za tradicionalnu racionalnost svojstveno da (a) odbacuje i osuđuje harmoniju i meru kao i da (b) ono što je živo umrtvljuje apstraktnim shemama i na taj način stvara probleme s kojima se intenzivno sudara metafizika morala tek u XX stoleću; nije nimalo slučajno da „tehnička“ racionalnost kategoriju
da s njom odbaci sve za nju vezane ideje kao što su savest, krivica, kajanje, stid,...), ili (b) nastoji da odgovornost tumači kao „odgovornu“ za realizaciju ideje racionalnosti shvaćene kao efektivnosti. Takva pak vrsta racionalnosti vodi samodovoljnosti pojedinih sfera uma: u nauci – sajentizmu, u umetnosti –
koji je samome sebi cilj, a u politici – pojavama novog makijavelizma. Kao posledica apsolutizacije takvih tipova racionalnosti sad do izražaja dolaze: imoralizam, negativni aspekti naučno-tehničkog progresa (na kojima izrasta beda) i totalitarizam. Apsolutizacija tradicije tehničke ili tehnološke racionalnosti vodi krajnje apstraktnom racionalizmu opterećenom sujetom i nasiljem što je posebno karakteristično za poslednje decenije XX stoleća u kojima je totalitarizam (pod terminološkom maskom demokratije) procvetao u svom punom sjaju; prva polovina pomenutog stoleća mogla bi se najbolje razumeti u kontekstu političkih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 464
diktatura koje su težile realizaciji određenih ideologija, da bi se tek kasnije a u ime sveopšteg zahteva za demokratijom definitivno učvrstio planetarni, ili kako neki više vole da kažu globalni totalitarizam. Sve to ima za posledicu da tehnička racionalnost probleme slobode i odgovornosti vidi kao nešto iracionalno, kao nešto što se ne uklapa u predstave tehnologije razuma; to je sasvim razumljivo, budući da se život koji opravdava tehnički um nalazi izvan morala da je tek uz pomoć svesti, saznanja i odgovornosti moguća realizacija lične egzistencije čoveka. Zato je svojstvo tehničkog uma - odsustvo savesti te se on oslanja samo na objektivnosti znanjâ, na njihovo jasno izražavanje i operisanje njima te se zbog toga racionalnim smatra ono što može da dosegne svoj cilj, po mogućnosti, s najmanje sredstava. Takav um može da "objasni" sve - bilo kakva svrha da je u pitanju; upravo stoga racionalizam rođen u duhu techne nužno vodi bezodgovornosti vlasti. Nehumanost i praktična nemoć apstraktnog uma ogleda se u tome da je on otkinut od živog tkanja bića, od izvora koji je u središtu duše; njegovo polazište i nit vodilja jeste apstraktni pojam kategorije opšteg: principa, zakona, imperativa... Sve to vodi tome da se um sve više vidi kao nešto krajnje sumnjivo i problematično. Racionalnost i postojanje nisu povezani samo sa svojim ciljevima u beskonačnosti, nego i s konačnošću, sa ograničenošću izražavanja i opisivanja. To omogućuje da se govori i o jednoj drugačijoj racionalnosti, o racionalnosti koja pripada posve drugoj tradiciji a koja takođe ima svoje poreklo u antičkom mišljenju, ovog puta u antičkoj ideji kosmosa; ta vrsta racionalnosti svoje poreklo ovdi iz ideje prirodne harmonije integralnog sveta kojem je da se izuzetno značenje pridaje onom što je individualno- neponovljivo; tu reč nije više o nekom apstraktnom elementu mnoštva, već o onom što je neophodni deo celine, o
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 465
onom bez čega celina ne može biti to što jeste. Analogon ovom tipu racionalnosti nalazimo u istočnjačkom mišljenju u ideji tao: tao-istina tu se pokazuje kao jedinstven i neponovljiv tao-put u harmoničnoj integralnosti sveta. Ovaj tip racionalnosti jednako je povezan sa već odranije zaboravljenim kategorijama harmonije i mere. Razumevanje čovekovog bića u toj tradiciji nije realizacija tek nečeg što bi ostalo u sebi apstraktno-opšte; tu se radi o realizaciji određenog dela konkretnog jedinstva čime je omogućeno da se na posve nov, a opet, racionalan način postavi pitanje o prvobitnoj odgovornosti, bez pokušaja da se za tako nešto traži alibi u samome biću. Tu stoga i nije reč o odgovornosti pred nekom najvišom instancom (u ma kom obliku ona bila), niti se tu traži odgovornost pred opštom idejom i njenim nosiocima, – tu se, kao minimum, traži odgovornost za prvobitnu, početnu harmoniju celine, čiji deo je individualna, neponovljiva ličnost; reč je o odgovornosti koja se mora imati za svoj vlastiti put, za svoj sopstveni smisao u harmoniji sveta. Naš zadatak bi morao biti da tehničku racionalnost dovedemo u što veću zavisnost od kosmičke, jer ova poslednja je i izvornija i fundamentalnija; ali, odmah treba reći da kosmička racionalnost ne zamenjuje tehničku već ovu uključuje kao sredstvo refleksije, kao sredstvo dokučivanja mere i sadržaja svake odgovornosti. Svesni svega što nas je zadesilo ostaćemo na najboljem putu ako ni na čas ne gubimo iz vida da je odgovornost primarna a da su um i razum tek sekundarni; primarna je odgovornost kao odnos sa drugima, sa svetom, primarna je savest kao priznavanje njihovih prava, kao dijalog s njima. Čovekovo bivstvovanje je sa-bivstvovanje, a svest ništa drugo no savest. U svesti (savesti) realizuje se čovekova lična egzistencija i od njega se traži da uloži napor kako bi razumo ono što se u njegovom prisustvu dešava; za Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|