Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 472
što hoće da rehabilituje postmoderna i da nam pokaže kao nešto epohalno i revolucionarno jeste misao koja istočnim, pravoslavnim kulturama vlada od vremena vizantijskog filozofa i pesnika Jovana Damaskina (~ 650-754) koji je znao da se pomoću slike može saznati sve - celi univerzum. Estetika nije mogla "nastati" na Istoku jer je tu oduvek bila prisutna, tako što je u umetnosti uvek postojala mera između emotivnog i racionalnog, što je umetnost zadržavala ontološku dimenziju ne gubeći ni časa sve svoje gnoseološke komponente. Ako je danas moguć pluralistički odnos prema umetnosti, onda ga treba sačuvati i negovati kao prednost nasleđenu od davnina a ne kao naknadno iskustvo mislilaca koji sebe nazivaju postmodernima. Ako postoji odnos prema umetnosti koji je stran Zapadu, to može značiti i da Zapad za takvu umetnost još nije sazreo ili da živi u doba posle kraja takve umetnosti. Svi "manevri" koje čini postmoderna imaju koliko ideološke motive toliko i ambiciju da stvore privid kako sve još nije izgubljeno. Mi treba da znamo da je to nešto iza nas da smo još pre mnogo vekova zagazili u doba posle moderne. Uživajući u umetnosti, ako je takvo uživanje još moguće, mi jednim delom uživamo u umetnosti prošlosti i tada ne možemo govoriti samo o estetskom u umetničkom delu jer ovo budući da je tvarno nosi sa sobom i empirijske slojeve (u kojima se estetsko objektivizovalo); ovi materijalni slojevi određeni su tradicijom i kulturom; pitanje je: možemo li materijale tako izmeniti da se oni više ne ponašaju po ranijim principima? To bi verovatno bilo moguće ako im se pristupi iz jedne drugačije, izmenjene duhovnosti. Pitanje koje se ovde želi samo naznačiti treba da glasi: možemo li mi (danas i ovde) govoriti o umutnosti (svesni sve težine koju nasleđe daje ovom pojmu), ali na
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 473
temeljno drugačiji način, prizivajući u pomoć iskustvo koje se potisnuto stolećima već nalazi u našoj blizini? Možemo li danas kad pojmovno mišljenje u mišljenju slikama ima sve veću opoziciju svet umetnosti viđen kao drugu stvarnost videti i kao svet svetlosti čiju nevidljivu stranu domašujemo čulno ali i racionalno dok istražujemo osnovu estetskog smisla slike?
Epilog: Estetika i postmoderna umetnost Ako se ne može reći da na pragu trećeg milenijuma imamo one strahove s kojima su ljudi dočekivali drugi, čini se da umesto njih postoji briga, sumnja u postojanje ikakvog smisla, čini se da nas opseda neka potreba za računom i proračunavanjem, potreba da "zbiramo" rezultate, da sa zebnjom provirujemo u to nadolazeće, neizvesno buduće vreme (ako budućnosati više uopšte može biti). O kraju filozofije kao i o kraju umetnosti govori se već više od jednog i po stoleća; pa ipak, postoje još uvek i umetnost i filozofija, mada, možda u nekom novom, izmenjenom obliku (ali ni mi nismo oni od juče). Orijentisanje u svetu sve više povlači za sobom pitanje smisla kretanja među delima koja smo stvorili, pa i pitanje samog stvaranja koje svoju punu potvrdu nalazi u oblasti umetnosti, zato, nije nimalo slučajno što je u mnoštvu filozofskih orijentacija fenomenologija nesporno duboko i dalekosežno obeležila ovo stoleće koje je uveliko već na izdisaju. A kad se govorilo o kraju fenomenološkog pokreta, govorilo se fenomenološki, i pritom stvarala neka druga, neka nova fenomenologija kojoj je svako od savremenih filozofa u većoj ili manjoj meri dužnik, više ili manje svesno. Donekle s pravom Adorno ističe kako "filozofija s obzirom na povijesno stanje, nalazi svoj istinski interes
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 474
tamo gde je Hegel, u skladu s tradicijom, izjavljivao da je nezainteresovan; u bespojmovnom, pojedinačnom i posebnom; u onome što se sve od Platona po kratkom postupku odbacivalo kao prolazno i beznačajno i na što je Hegel lepio etiketu lenje egzistencije... Sada pojmu postaje neophodno ono do čega ne dopire, ono što ispada iz njegove sheme apstrakcije, ono što nije po sebi već primerak pojma. To su Huserl i Bergson, kao nosioci filozofske modernosti osetili, ali su, po rečima Adorna, pred tim uzmakli u tradicionalnu metazifiku" (Adorno, 1979, 29). Ovo je koliko tačno, toliko i sporno: naime s koliko se opravdanosti može govoriti o Huserlovom "uzmicanju u tradicionalnu metafiziku"? Nije li ovde sam pojam metafizike i metafizičkog kruće određen no što je to mnogo ranije činio Kant? **
Metamorfoze koje prate metafiziku sve više obeležavaju život fenomenologije koja i dalje budi pitanja i podstiče nas da ne odustajemo od tematizovanja "same stvari", svejedno videli mi stvari supstancijalistički ili kao procese. Međutim, ako bismo tražili ono što daje pečat ovom stoleću, možda bi to još pre bila umetnost no filozofija. Ono što ove dve spaja jeste činjenica da nikad do sada umetnost nije tako i u takvoj meri promišljala svoj temelj i svoju praksu, ali da, s druge strane, filozofija nikad nije bila toliko blizu umetničkom načinu mišljenja kao što je to u naše doba. Nakon iskustva koje nam donosi tzv. "postmoderna umetnost" kao i niz pokušaja da se ista "teorijski" opravda, sve češće se, u nastojanjima da se opravda prolazno, sterilno stanje umetnosti sadašnjeg trenutka, u prvi plan iznose dva stara i prava pitanja (ali u nekoj novoj "postmodernoj" odori): pitanje prostora i pitanje vremena umetničkog dela; ne mogu reći da se tu ne teži pre svega Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|